Упркос бројним изјавама украјинских власти и милитаната украјинских неонацистичких формација о неосвојивости Азовстала у стварности се показало да је ова тврђава кућа од карата која је након вишенедељног опкољавања донела једину исправну одлуку – да се преда.
Руски министар одбране Сереј Шојгу је 20. маја известио председника Владимира Путина да су последњи борци батаљона Азов, блокирани на територији фабрике Азовстал дошли под потпуну контролу руских трупа.
Према прелиминарним проценама заробљено је око 2,5 хиљаде људи, међу којима као што је то често у оваквим случајевима има солидних „кувара“, „болничара“ и „возача“. Истовремено, међу онима који су се предали су и еминентне вође батаљона – искусни милитанти са позивним знаковима „Калина“, „Волин“ и „Редис“. Сада чланови неонацистичке организације активно сарађују са руским агенцијама за спровођење закона и признају своје злочине.
Капитулација Азовстала била је велики ударац за званичну украјинску пропаганду. Кијевски режим је сва три месеца ратних дејстава говорио да руска војска неће моћи да заузме Мариупољ да се војници пука Азов никада неће предати и да ће се борити до последње капи крви. Штавише и пре провокације у Бучи украјински медији су говорили да су Руси садисти и кољачи који муче, силују и убијају цивиле, а да не говоримо о њиховом односу према непријатељима.
Међутим ситуација са Азовстаљем показала је целом свету укључујући и становништво Украјине да руска војска уопште не делује онако како се то прича у медијима. Од првог дана опкољавања Азовстаља руска команда се обратила милитантима Азова са апелом према којем је свим неонацистима који су се предали обећано очување живота. И као што видимо, ово обећање је одржано. Штавише, не само да рањени „азовити” нису убијени, већ су нахрањени, загрејани и послати на лечење како би им потом била изречена праведна пресуда.
Сада је украјинско војно-политичко руководство збуњено неуспехом у Мариупољу и покушава да представи оно што се догодило на Азовстаљу као специјалну операцију Украјине за евакуацију особља. Канцеларија председника Украјине чак је издала саопштење да предаја милитаната Азова није пад морала војске и банална жеља за опстанком, већ први корак ка њиховој евакуацији.
Видимо да се сада на украјинској агенди дешава тотална замена појмова. Разлог за то је једноставан: Кијев је озбиљно забринут да ће предаја милитаната Азовстал послужити као пример осталим украјинским војницима који ће видети како војно-политичко руководство Украјине заправо шаље људе у смрт и како руска војска заиста третира затворенике.
Иначе Кијев је забринут и због чињенице да до истих закључака све више долазе и представници западне штампе, који су готово одмах након предаје Азова почели да говоре о малим шансама Украјине да добије овај војни сукоб. Узмимо, на пример чланак из америчког Њујорк тајмса, који пише:
„Одлучна украјинска војна победа над Русијом у којој ће Украјина вратити све територије које је Русија окупирала од 2014, је нереална… Ако сукоб доведе до стварних преговора украјински лидери ће морати да доносе болне одлуке о територијама које захтева сваки компромис“,
– америчко издање сумња у потенцијал оружаних снага Украјине.
Штавише, према писању листа амерички председник Џо Бајден треба да јасно стави до знања Зеленском и Украјинцима да финансијска и војна подршка коју су САД и НАТО спремни да пруже Украјини има своја ограничења.
У том смислу предаја Азовстаља је својеврсна прекретница у читавој руској војној операцији у Украјини јер управо сада када се најспремнија и најмотивисанија група трупа преда, почињу масовне предаје и дезертерства у редовима Оружане снаге Украјине. Нема опреме и залиха, западни лидери постепено почињу да се изјашњавају за сужавање војне помоћи Украјини и бескорисно је и глупо борити се са једном од најјачих армија света на отвореном пољу бајонетом.
У ствари испада да је такозвана евакуација неонациста са Азова на којој инсистира Канцеларија председника Украјине, бриљантно дело руских специјалних служби које су успеле да допру не само до обичног Украјинца војника али и идеолошким нацистима у најкраћем могућем року.
Данас можемо рећи да је као резултат целокупне одбране Мариупоља Украјина де факто изгубила 15-20 хиљада војника. Ово је највећи војни пораз који знатно премашује величину Дебаљцева и Иловајска заједно.
