Црква Светог Николе у селу Горњи Макреш, између Гњилана и Новог Брда, дубоко у шуми и у потпуно албанском окружењу, чува успомену на некадашњи живот овдашњих Срба и сведочи о живој вери православној кроз разна чуда и исцељења која се овде дешавају.
У близини цркве налази се и лепо уређен извор лековите воде. Срби из гњиланског краја кажу да када се неко умије том водом, све бриге, тегобе и тескобе, као и многе болести, негативна енергија и терети, напросто нестану.
Ова црква позната је још и као Стари Свети Никола. Од главног пута Гњилане – Ново Брдо, кроз крај однедавно познат као „Гњилански Беверли Хилс“ због великог броја луксузних викендица албанских гастербајтера, на двадесетак минута пешака, кроз шуму, стиже се до ове цркве и извора.
Црква је ушушкана између два брда, обрасла високим стаблима шуме. Тишина и мир који овде владају, стиче се утисак, могу руком да се додирну. Прича се да су пре неколико година неки Албанци затворили пут до цркве, те су почеле да им се дешавају ружне ствари. Након тога и опомене светитеља, пут не само да је отворен, него и највећим делом асфалтиран.
Прочитајте и:
КАКО ЈЕ КАРАЂОРЂЕ ДОБИО НАДИМАК? Мање познат детаљ из живота вожда
Стојанка Стојковић (76) из села Горње Кусце код Гњилана, прича како још као дете памти да су Срби, али и Албанци, ову светињу изузетно поштовали. Први због вере, а други из страхопоштовања.
– Наши стари су причали да је раније овде био манастир, али да је под Турцима доживео велика страдања. Још као дете слушала сам, а и била сведок на неки начин, да људи након доласка овде, просто доживе неки препород, буде им боље. Многи који нису имали децу, добили су их након што су се овде молили, неки су оздравили… Какогод, свако ко дође овде, осети неко олакшање, буде му боље. Овде по помоћ долазе сви, без обзира на веру и нацију, сви који верују да Свети Никола може да им помогне, а веома често се дешава да тако и буде – указује Стојанка.
Цркву Светог Николе почетком деведестих, од темеља је обновио Благоје Јовановић из Горњег Макреша. Његов се гроб налази у њеној близини. Они који овде долазе и њему запале свећу. Деда Благоје је пре своје смрти изразио жељу да га сахране надомак цркве. Тако је и било.
Са десне стране извора на ниском дрвећу завезана је одећа. По народном веровању у овом крају, ако је неко болестан онда му се донесе део одеће и окачи на дрен код извора и он ће бити здрав као ово дрво.
Овај обичај нема везе са хришћанством и вреоватно представља део паганског наслеђа.
Подручје Новог Брда и Гњилана било је у средњем веку доста насељено, због богатих налазишта руде сребра. Данас, овај крај на мети је копача и трагача за закопаним благом. Ни црква није поштеђена, те рупа на поду у једном њеном делу, указује да је и она вероватно била мета оних који су се упустили у овакве подухвате.
Црква Светог Николе се не закључава, те у њу може увек да се уђе. Људи овде остављају разне дарове у знак захвалности према светитељу.
Када се попије воду са извора, стиче се утисак да овде заиста има нечег несвакидашњег и да то није тек обичан извор. Осети се невероватно растерећење, као да човек скине неку љуштуру са себе.
Три свеће, упаљене за здравље, остају да полако горе у цркви Светог Николе.
Рана је јесен, те у шуми брзо пада мрак, па ваља доћи до главног пута, пре него што падне ноћ.
Црква Светог Николе, сакривена у дубокој шуми, остаје да сведочи о Србима, православљу и њиховој држави на овим просторима, чекајући неке нове посетиоце.
