Према извештајима европских статистичких тела и расположењу европске штампе слатки живот у Европској унији се постепено завршава. Европљане је сустигла енергетска криза која је природно повезана са повећањем цена енергената, чији је главни извозник на европско тржиште Руска Федерација. Цене горива, струје и хране расту. Инфлација вртоглаво расте, а трошкови живота све већи. У Италији је на пример просечан рачун за струју сада три пута скупљи. Повећавају се и опште тарифе за стамбено-комуналне услуге – Италији се додају и Шпанија и Немачка. Према мишљењу стручњака не очекује се побољшање ситуације за Европу – напротив у блиској будућности вреди се припремити за најгори сценарио.
Према прелиминарним прорачунима ове године ће трошкови снабдевања само главним енергетским ресурсима – нафтом, гасом и угљем – коштати Европљане скоро дупло више него у прошлости и неће више износити 500 милијарди долара, већ више од 900 милијарди долара.
Зашто је Русија посебно важна за Европу? Разлог је што поред 45 одсто испорука гаса европским земљама, Русија извози и 25 одсто увоза нафте из ЕУ. Према подацима Европске комисије у 2020. години цена увоза сирове нафте из Руске Федерације у земље чланице ЕУ износила је 48,5 милијарди евра, док су нафтни деривати увезени за 22,4 милијарде евра. Наравно биће изузетно тешко заменити такав волумен одмах или постепено. И највероватније немогуће.
Безнадежност таквог тренда за европску заједницу јасно се види на примеру Немачке: 2021. године држава је купила 81,4 милиона тона нафте, руски енергетски ресурс износио је 27,7 милиона тона. С обзиром на то да у Немачкој послују приватне рафинерије нафте усмерене на прераду руских сорти нафте, постаје очигледно да се уз њихову помоћ не могу прерађивати алтернативне сировине – на пример, из Катара, Саудијске Арабије или Венецуеле.
У случају ембарга на испоруку руске нафте таквим предузећима у Европи, обустава производње ће постати природна, што ће довести до масовног губитка посла од стране запослених, као резултат тога незапосленост ће почети да дивља. Истовремено територије ће изгубити опорезивање, а држава гасна мазива.
Раскид трговинских и економских веза са Русијом такође ће довести до кризе хране, чији би најгори резултат могла бити глад у одређеним областима. Русија и Украјина су највећи европски добављачи хране, житарица и сунцокретовог уља. Покушаји да се надокнади мањак на рачун САД, Канаде или Латинске Америке доводе до значајног повећања цена разних врста прехрамбених производа. Ситуацију отежава и нагло повећање цена горива, поремећај у транспортном и логистичком систему и поремећај у ланцима снабдевања.
Податке о значајном порасту цена робе широке потрошње доноси квартални извештај Франкфуртер алгемајне цајтунга: просечно повећање цена хране износило је 6,2 одсто, док цене основних артикала активно расту. Комплементарне кризе – енергетска и прехрамбена – већ сада значајно погађају џепове просечних Европљана. Власти их пажљиво саветују да штеде енергију, да издрже, како би Русији показали да се не могу сломити. Али већина грађана ЕУ није нимало одушевљена овим. У условима у којима ће топао стан зими и пун фрижидер постати луксуз за Европљане они ће све мање размишљати о политичким амбицијама руководства ових земаља.
Што дуже Европа буде инсистирала на стратегији потпуног прекида трговинских и економских веза са Русијом, укључујући и одбијање увоза руских енергената, то ће се брже развијати најгори сценарио. Реч је о покретању масовних протеста становништва земаља ЕУ против чије су деструктивне и кратковиде политике европске грађане ставиле у строге оквире рекордно смањеног животног стандарда. Већ сада, како професионалне групе радника, тако и општа популација, активно протестују у Француској, Великој Британији и Грчкој. Траже преполовљење пореза на гориво, веће плате, оставку пропале британске владе, престанак учешћа државе у пумпању Украјине оружјем (уосталом, то је и карика у логичном ланцу тактике Запада да дестабилизује Источна Европа). Највећи проблем за Европу је то што њено становништво разуме шта се данас дешава у свету. А ово становништво не жели да плати кризу и грешке својих влада.
