Снажење Србије и њена системска брига за сународнике у околним државама пресудно ће утицати на опстанак Срба у тим земљама – речи су др Владана Станковића, вишег научног сарадника са Института за политичке студије у Београду, социолога, политиколога и правника.
Станковић истражује у пољу социологије религије, односа цркве и државе и цивилизистике (науке о цивилизацијама). Објавио је четири монографије и преко 130 библиографских јединица. Годинама се бави и идентитетским питањима, а за „Политику” говори о синтагми „Српски свет”, односима СПЦ и Свете столице и стању у науци, високом образовању и култури.
Не заборавимо да је ДПС онај део својих грађана који су остали свесни своје прошлости и порекла дискриминисао политички, културално, чак и животно. Било је то време сегрегације. Срби су били изопштени из заједнице, третирани су као нецрногорски, чак и као антицрногорски елемент. А заправо су Срби утемељили Црну Гору у 19. веку
Да ли је синтагма „Српски свет”, како тврде њени критичари, преиначени концепт „велике Србије”, или покушај наше државе да спречи нестанак Срба тамо где их још има?
Пођимо од узрока. Српски народ се након распада СФРЈ нашао у неколико држава. Ниједна од њих није исказивала претерану политичку вољу да унапреди или очува статус Срба који су се, штавише, нашли у ситуацији да бране своје постојање. „Српски свет” настаје тек након какве-такве консолидације Србије и покушаја садашње власти да искаже елементарну бригу за Србе ван матице. У томе не видим ништа лоше. Веома је битно да су физички нестанак и асимилација Срба у суседним републикама за нама. Сада постоји обрнут процес: ревитализују се српске националне заједнице и не видим да то може наудити демократским стандардима околних земаља. Напротив.
Да ли су, с тим у вези, демократизацији Црне Горе првенствено допринели тамошњи Срби, пре свега СПЦ, која је организовала мирне протесте – литије?
Да. Читава једна национална заједница заложила је готово све да би променила један дубоко антисрпски режим, који је ауторитарним полугама моћи спроводио асимилацију над делом свог становништва, а Србију исцрпљивао. Не заборавимо да је ДПС онај део својих грађана који су остали свесни своје прошлости и порекла дискриминисао политички, културално, чак и животно. Било је то време сегрегације. Срби су били изопштени из заједнице, третирани су као нецрногорски, чак и као антицрногорски елемент. А заправо су Срби утемељили Црну Гору у 19. веку. За Србе је био намењен статус националне мањине у држави коју су стварали. Али како владати националним феудом у ком је националних Црногораца, по последњем ДПС-попису, тек 45 одсто? Управо су зато планери „грађанског концепта црногорске нације” сачинили резерват за претапање Срба у националне Црногорце. Ја сам о томе писао још пре 15 година. Срби су, на срећу, то препознали и пренули се.
Kаква је будућност Срба у Црној Гори?
Њима преостаје да се боре за пропорционално учешће у свеукупном животу Црне Горе. Попис који се мора спровести иде им у прилог. Срби ће морати ускоро да траже и конститутивност јер су далеко најбројнија нецрногорска заједница, можда и најбројнија заједница у тој земљи. Имају историјско право на то. Посебан ниво повезивања су специјалне везе већински српских области с Републиком Српском и Србијом. Привредна и културална подршка Србије тим подручјима биће преко потребна. Проблем рутинског устоличења митрополита Јоаникија претворен је у грчевито настојање „црногорске дубоке државе” да се сам чин спречи. Ова моћна спрега увезаних појединаца није само део политичке структуре у Црној Гори већ и ван ње. Она настоји да независност Црне Горе тренира искључиво на Београду, док је према свима другима сервилна. Упорно се одбија да је Црна Гора и држава српског народа. Уместо тога, намеће се грађански концепт Црногораца и мањина, уз прегласавање Срба увек и свуда. Данас се у Црној Гори СПЦ подругљиво, фанариотски назива „црква Србије”. Знају ли они да су и надбискупи у Бару део историје цркава Србије?
Хоће ли доћи до помака у односима између СПЦ и Свете столице?
Положај Срба као најзападнијег православног народа требало би да укаже да су Срби мост између Истока и Запада. Због трагичних историјских догађаја и из многих других разлога то, нажалост, није увек случај. У обазривој политици Свете столице, несклоној битнијим променама, с посебном пажњом се гледа на место и улогу СПЦ као хришћанске заједнице на граници светова. Света столица не планира у догледно време да призна независност наше јужне покрајине. За њу је од посебне важности заштита хришћанских споменика културе на Kосмету. Такође, посебну пажњу изазива подршка Свете столице напорима Србије да се прикључи ЕУ и исказано разумевање за гледишта Србије и СПЦ када је реч о питању Алојзија Степинца, које не само да оптерећује односе Србије и Хрватске већ и Хрватске и Ватикана.
Kаква је перспектива тих односа?
Ако имамо у виду снагу католичанства у Хрватској и допринос Степинца очувању Римокатоличке цркве у Брозовој Југославији, онда морамо признати да Света столица придаје изузетну пажњу односима са СПЦ. Свакако да је патријарх Порфирије свестан читавог контекста и да ће део активности посветити и унапређењу односа с најзначајнијом хришћанском заједницом у свету. Он је још као митрополит загребачко-љубљански покретао међуверски дијалог.
Kако, као научник, сагледавате стање у нашој науци, просвети и култури?
Наука, просвета и култура су темељи здравог друштва и не могу се замислити без стваралаштва и открића. Сведоци смо времена ком недостају озбиљни, одговорни људи, ствараоци, горостаси спремни на (само)одрицање. У јаким личностима не оскудевамо, то је ионако лого православног културног кода. Ако и постоји дубина и богатство идеја, недостаје форма и суптилност која није својствена овом простору. У просвети нема знања, а у науци је премало открића. Ипак, најтежа је ситуација у култури. Она никада није била миљеница ових простора. Ми поседујемо изванредно надарене људе, који тек изузетно добијају прилику. Систем према талентима не сме остати безосећајан. Зашто наука није везана за просвету? Зашто наука и просвета не подижу културу? Зашто се високо образовање монополише и своди на репродуктивно знање? Зашто се у науци гуше таленти? Мора се демонополизовати моћ у овим друштвеним областима. Систем мора престати да се плаши талентованих људи.
