Ко је Мајкл Халцел. Постоји колоквијални амерички израз: „одсијецање носа у инат лицу“. Бојим се да би то Дритан Абазовић учинио придруживањем коалицији у којој доминирају радикални Срби. Да, држао би у шаци Мила Ђукановића, али по којој цијени, казао је за Побједу професор Универзитета Џон Хопкинс и бивши савјетник Џозефа Бајдена Мајкл Халцел.
Било је то у јесен 1994. године, када сам први пут упознао Ђукановића. Био је у посјети Сједињеним Државама и затражио је састанак са тадашњим сенатором Џом Бајденом, наставља даље за Побједу оду одлазећем шефу режима.
Прочитајте и:
Није изненађујуће што Бајден никада није чуо за необичног 32-годишњег балканског политичара, али позвао сам сенатора да га упозна. Мој аргумент је тада био исти као и данас: без обзира на његове грешке (а оне нису тривијалне), Ђукановић има три основна принципа која бисмо требали подржати: 1. независност Црне Горе (то је наговијестио 1994. године); 2. придруживање евроатлантској заједници; 3. заснива своју политичку моћ на мултиетничкој коалицији Црногораца, Срба, Албанаца, Бошњака / Муслимана и Хрвата. У протеклих 26 година Ђукановић је постигао готово све ове циљеве – чланство у Европској унији и даље је у току.
Неуспјели покушај пуча у руској режији 2016. године показао је колико је Кремљу било важно приступање Црне Горе НАТО-у. Руси ће преко својих српских опуномоћеника и даље покушавати да спријече приступање Црне Горе ЕУ. Али мени је као Американцу најважнији Ђукановићев трећи принцип – мултиетничка коалиција. Било би наивно помислити да Ђукановић није израчунао потенцијални добитак у формирању ове врсте коалиције; он је главни политичар. Мислим, међутим, да је тамо постојало и да постоји језгро истинског мултиетничког разумијевања. Бивши амерички сенатор Бил Бредли, олимпијска и НБА кошаркашка звијезда, једном је рекао да је немогуће да спортиста буде расиста. Иако је то можда мало претјеривање, ствар је добро прихваћена. И не заборавите да је Ђукановић био и звјездани кошаркаш.
Прочитајте и:
Из много читања и безбројних разговора вјерујем да су под Ђукановићем Албанци Црне Горе боље интегрисани у живот земље него било која друга албанска мањина на Западном Балкану.
Да ли би се то промијенило под коалицијом коју воде радикални Срби? Па, требало је мање од једног дана да избије антимуслиманско насиље у Пљевљима. Чак и ако водећи црногорско-српски политичари нису директно наредили погром, њихови расистички погледи су добро познати и дају дозволу уличним силеџијама. Звучи познато?
Без обзира што кажу Здравко Кривокапић и други опозициони лидери није лако повјеровати да им је много стало до ЕУ. Или још горе, изјавиће да су за приступање Црне Горе, али само у тандему са Србијом. И знате колико би то дуго трајало! Погледајте само колико је поглавља свака држава до данас затворила.
Никад нисам упознао господина Абазовића. Његова биографија га показује као изузетно бистру особу, некога ко је спреман да постане национални лидер. Штавише, тренутна изборна поставка ставља га у врло јаку преговарачку позицију у односу на предсједника Ђукановића, ако он одлучи да је искористи.
Нисам Црногорац, али ми је познато трговање које претходи формирању коалиционе владе у парламентарном систему. У историји нације постоје критична времена када постизање принципијелног компромиса мора имати предност над држањем уских, партијско-политичких интереса.
Једног дана кад пандемија ковид-19 буде под контролом, волио бих да упознам господина Абазовића. До тада, требало би да зна да у САД има људи којима је стало до Црне Горе, којима је стало до Албанаца и који желе да виде да ће се Западни Балкан коначно придружи евроатлантској заједници. А његова одлука у вези са сљедећом владом Црне Горе играће кључну улогу у постизању или поразу тог циља, закључио је за Побједу.
Ко је заправо Мајкл Халцел којег цитира јутрошња Побједа
Како је казао за ИН4С др Алескандар Раковић, он је главни идеолог разбијања традиционалне Црне Горе и спрства у Црној Гори.
Постоји и амерички фактор који даје подршку црногорском „црквеном сепаратизму“. Наиме, у септембру и октобру 2009. сам у име Републике Србије говорио на годишњем скупу ОЕБС-а у Варшави.
Када сам 5. октобра 2009. завршио представљање реферата пришао ми је шеф америчке делегације др Мајкл Холцел, дугогодишњи саветник за спољну политику америчког потпредседника Џозефа Бајдена, и рекао да хоће са мном разговор у четири ока.
Пошто се мој реферат тог дана тицао Зукорлићевих наступа против Републике Србије, Холцел ми је рекао: „Пустите Исламску заједницу јер треба да решите важнија питања: статус Македонске православне цркве и Црногорске православне цркве“.
Нагласио је да се однос верника Српске православне цркве и присталица „Црногорске православне цркве“, према његовом мишљењу, креће око „60% према 40%“ у корист Српске православне цркве. Међутим, посебно је подвукао да је „Црна Гора мала“, да ће уласком у НАТО и Европску унију „брзо подићи стандард и Срба ће бити све мање“. На моју констатацију да је Црна Гора историјска држава српског народа Холцел је одговорио: „То је било некад“. Такву подршку имају црногорске власти пред разрачунавање са Српском православном црквом, написао је Раковић у својој књизи „Срби и религијски интервенционизам 1991–2015: Политички аспекти верских изазова српској држави и цркви после распада Југославије, Београд: Хришћански културни центар, 2015“.
