Маја Радоњић и Николина Поповић поднеле су пријаву Управи за инспекцијске послове против власника локала „Caffe Mill“ Ахмета и Реџепа Јилмаза који су им, како оне кажу, уручили отказ због верске и националне нетрпељивости.
Наиме, Маја и Николина су се обратиле нашем порталу и испричале да је им је прекинут радни однос од стране послодавца, због тога што су носиле бројаницу и крст.
„Дана 6. фебруара телефонским путем у име власника локала ’Caffe Mil, где сам до тада радила, менаџер Алмир Смајовић ми је уручио отказ с ’образложењем’ да објашњења нема; да су власници локала једноставно донели такву одлуку. Као и свака иоле разумна особа тражила сам објашњење, које нисам добила. Објашњење и за отказ и за начин уручивања отказа. Јер, сложићете се да телефон није прикладан начин да се некоме саопшти оваква вест. Менаџер ми је тада саопштио да је отказ добила и моја колегиница Николина Поповић. У том тренутку ми је било јасно шта је разлог ове одлуке, имајући у виду поступке од раније који су ми тада деловали ’безазлено’ – вера и ношење крстова и бројаница“, прича Радоњић за наш портал.
Она даље истиче, да су једино њих двије имале таква обиљежја.
Тражили су нам да скинемо бројанице
„Али, у том моменту нисам могла да верујем да је због тога, јер то није разлог да ико на овом свијету отказ добије, које год вере и нације био. Јер људи не смију по томе да се деле, макар нас двије тако мислимо! Власнику је сметало ношење крстова. Пар пута ми је скренуо пажњу, да није лијепо то да се види. Мени то није било јасно, али сам ипак прећутала јер ми је посао био потребан“, појашњава она.
Њена колегиница Николина је, два пута након што јој је власник узео бројаницу и вратио, добила отказ.
Прочитајте и:
ЛАГАЛИ СУ НАС ГОДИНАМА: ОТПИСАНИ СУ БИЛИ ЧЕТНИЦИ, као и Валтер, а ево ко је био Kригер! (ВИДЕО)
„Погрдни погледи кад се угледају иконе у новинама, или наше позадине на телефону где је одређени храм или цркве, довољно говори о чему је ријеч. Иако у нашем колективу је 99% православне вероисповести и питате се сигурно зашто нас две“, каже она и додаје објашњење.
„Нико од њих није носио верска обележја, сем нас. Нико нас није ни упозорио кад смо почеле овај посао, јер и да јесте, на то нико нема право, јер је наша лична ствар носимо ли крст и бројанице. Ни бисмо ни почеле ту да радимо. Све се то дешавало током радних дана, неколико дана након отварања локала.
Након позива менаџера, даље наставља своју причу Радоњић, чула сам се са својом колегиницом која ме обавестила да је добила отказ.
„Нисам ни стигла да јој кажем зашто смо добиле отказ, али ме она предухитрила и рекла да је због крста и бројанице. Тада сам знала да ме мој осјећај и сумња преварили нису, и да сам у праву. То су потврдиле и наше многобројне колеге. Јер ниједан други ваљани разлог није постојао, јер ништа лоше нисмо урадиле, сем ако је злочин имати вјерско обиљежје. Нажалост, неки мисле да јесте“, каже Радоњић.
Након тога је, односно, сјутри дан пошла сама до локала да поразговара с менаџером и власницима, и затражила објашњење, иако је знала шта је у питању.
У мојој Црној Гори њих двојица ме проглашавају „personom non grata“
„Менаџер је објаснио да није утицао на одлуку власника, да их је чак упозоравао на последице овако напрасног давања отказа и да се то тако не ради; да једноставно закони не дозвољавају и да се морају поштовати правила. Тог првог дана власници Ахмет и Реџеп Јилмаз се нису удостојили да се поздраве са мном а камоли да ми објасне шта је проблем. Никако ми нису дали објашњење, просто таква је одлука, као нисмо им се допале Николина и ја.
Зашто им се нисмо допале? Одмахивали су руком, говорили на енглеском ’Go, Go’ односно да напустим локал. Један од њих, Реџеп, ми је чак нагласио дрско и безобразно да сам персона „non grata“ и да немам шта да тражим ту“, прича она.
Напротив, истиче, сматрала је да има.
„Тражила сам да ми дају писмени отказ, и мој Уговор о раду. Ни једно ни друго имали нису. Уговоре о раду свих радника Реџеп је понео кући, а отказ ми још написан није. Није ми било јасно шта ће наши уговори код власника кући. У том моменту кад су ме терали, јако сам се потресла и почела сам да плачем. Изашла сам из локала, и након неколико сати се вратила. Приликом изласка сам нагласила и рекла да разлог за отказ нема, оног правог, већ да је у питању вера. И рекла сам да ћу доћи после по мој Уговор о раду“, каже Маја.
Након тога, дошла је с колегиницом Николином, Уговор о раду нису добиле, јер их власник наводно није донео од куће.
„Али нам је зато донео отказ. У том отказу је писало да нисмо поштовале правила понашања везаних за рад и да смо биле непримерене. Питале смо где је тај правилник о понашању који смо ми прекршиле и на основу чега је донешена оваква одлука. Рекли су да ће тај правилник накнадно да одштампају и донесу, што смо ми категорички одбиле. Јер то није у реду, и знамо да би у том правилнику намјерно сада нешто додали или измислили што њима одговара. Припремили су били уплатнице и новац да нам дају за 15 дана отказног рока. Дан пре тога су и то одбијали, хтели су да нам исплате само 6 дана фебруара“, појаснила је њена колегиница Николина Поповић.
Даље наводи, да нису хтјеле да потпишу отказ, већ да су пошле кући и вратиле се сјутра ујутро у 10 часова, када им је речено да ће добити Уговор о раду.
Правду ће тражити на суду
„И добиле смо га. Уговором о раду, који ћемо вам послати посебно, пише да је отказни рок 30 дана. Сматрамо да то није законски, да су дужни били да ако већ хоће да исплате, да то буде цијели отказни рок или још боље све заостале плате. Тог дана смо добиле отказ писани, али нови – у последњој реченици је додата да нисмо поштовале правила, овог пута су нагласили Уговора о раду. А у првом ништа писано није, ни чија правила. Просто само правила понашања о раду у објекту. И једна и друга у том моменту узимамо Уговор и гледамо гдје су та правила, која смо прекршиле. Нема их“, наводи Николина.
Након тога су, даље причу наставља Маја Радоњић, почели да измишљају разлоге да су ишле на превише пауза, да је мањак посла па морају да отпуштају.
„Напустиле смо локал, достојанствено и дамски, како нам и доликује, иако смо и тада теране од стране власника Ахмета. Овог другог смо среле на улици и одмах је почео да нас псује и вређа. Такав бијес и мржња може само да се види у очима оних који су непријатељски настројени. Ако смо се већ као што кажу огрешиле о неко радно право, то није разлог да нас терају и гледају тако мрзовољно. Ипак су нам угрозили људско достојанство тиме што су нас тјерали, окретали нам леђа; угрозили су нам егзистенцију“, рекла је она.
„Сваким минутом смо се увјеравале да наш отказ нема везе са повредом било ког радног права и да је ово на вјерској основи, да је у питању дикриминација нас, Маје Радоњић и Николине Поповић од стране послодаваца Ахмаета и Реџепа Јилмаза“.
Зар је могуће се ово дешава у 21. веку, пита се Маја Радоњић.
„Наше је лично право, Уставом загарантвано, право вере. Због чега морамо да испаштамо? То је приватна ствар која послодавца не треба да занима. Нико не сме због тога да испашта, ниједан човек на овој планети“, закључиле су ове двије дјевојке у разговору за наш портал.
