Када се из ових или оних разлога нађете на порталима „објективних и независних“ медија, коментар попут „право у центар, господине…“ по правилу је неизбежан. Међутим, како су сами текстови писани као да потписник њихових редова живи у неком паралелном другосрбијанском свету, тако и глорификација ауторовог погађања суштине добија свој гротескни облик. Врло брзо су такви коментари, као и други бројни чиниоци другосрбијанског света, на интернету изврнути руглу од стране српске мим сцене. Као ретко шта, сајбер удари српских мимера симболично су погађали – право у центар.
Мим култура као вид бунта
Када се говори о утицају интернета и друштвених мрежа на младе нараштаје, углавном је акценат с разлогом на штетним последицама. Међутим, друштвене мреже су изнедриле бројне феномене који ће се једног дана с правом посматрати као битне одлике тзв. генерације Z. Сасвим заслужено, мим култура високо држи лествицу у начину и јачини утицаја међу корисницима друштвених мрежа. Мим као појам не треба претерано објашњавати: представља вид визуелног афоризма, тачније слику која говори хиљаду речи. За духовите и маштовите људе, мимови представљају идеално средство исказивања мишљења о одређеним темама, те је из мимова произашла својеврсна култура. Она није заобишла ни младе у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Напротив, на читавом подручју бивше Југославије, српски мимери на себи равне још увек нису наишли. Поред несвакидашње духовитости и маште, српске мимере одликује изразити патриотски карактер и друштвено-политичка ангажованост. Број пратилаца на Фејсбуку и Инстаграму повећавао се постепено годинама уназад, међутим, ескалација утицаја српских мимера десила се крајем 2019. године, када је у Скупштини Црне Горе донет тзв. Закон о слободи вероисповести. У наредних неколико месеци смо били сведоци величанствених литија у Црној Гори, при чему су највећу улогу у извештавању и њиховој популаризацији управо имали мимери, нарочито они из Црне Горе. Њихов утицај био је толико јак да је анимирао добар број младих да коначно изађу на изборе, што је утицало да резултат победничких коалиција буде за који проценат бољи.
Мим странице уместо јавног сервиса
Временом је било све јасније да мим странице постају главни извор информација и анализа када је у питању друштвено-политички живот. Сами мимери се ни по чему не разликују од своје публике: обично су све то млади, али темељно образовани људи са чврстим принципима као животном оријентацијом. Мим публика је поприлично оштроумна и интелигентна; мим тешко може разумети необразована особа. Иако снажног патриотског карактера, његових треш и кринџ облика мимерски садржај је лишен. Непресушна инспирација и мета српских мимера су аутошовинисти, „бот патриЈоте“, домаћи и страни политичари, као и њихове политике. Поједине мим странице, углавном из Србије, лепу репутацију су стекле честим предвиђањима политичких дешавања и прецизном анализом истих. Заједно са одређеним подкаст емисијама, мим странице су у доброј мери гурнуле у страну телевизијски информативни програм. Међу омладином оглашавање неке мим странице данас има већу тежину од већине телевизијских канала, па чак и од јавног сервиса. Томе највише кумује поларизација међу телевизијским каналима на „режимске“ и „независне“, чији се садржај углавном своди на политикантска препуцавања и хвалоспеве о сопственој страни, док се иза свега тога не крије никаква суштинска разлика по питању националних интереса. Чињеници да су власт и „европска“ опозиција само две стране исте медаље, српску јавност на друштвеним мрежама су највише обогатили управо мимери. Због тога су њихове странице често на удару хакера или „правила понашања“ унутар друштвених мрежа. Међутим, након сваког гашења се оне изнова јављају, са истим или још већим бројем пратилаца.
Друга Србија као посластица
Мим култура је једна од најбољих парадигми за оно што је Марко Танасковић написао у свом запаженом тексту „Традиционализам као нови панк“. Младе генерације у Србији су данас лишене илузија о „европској будућности“ Србије и „суочавању са мрачном прошлошћу“ у служби добросуседских односа. Млади у Србији све више су национално свесни, баш као и њихови деценијама угрожавани вршњаци у Републици Српској и Црној Гори, што се и те како рефлектује кроз мим културу. Поред бројних тема које се обрађују, чини се да су мимери најпродуктивнији када је реч о аутошовинистима илити другосрбијанцима. Иако је реч о малом броју, најчешће интелектуалаца и уметника са предзнаком квази, услед великог медијског простора они представљају изузетно гласну групу људи. Захваљујући мимовима који погађају „право у центар“, ретко ко се из другосрбијанских редова и даље схвата озбиљно. Другосрбијанске кринџ „мудрости“ више нису ни гађења вредне, па не чуди што је по друштвеним мрежама најчешћа реакција на њих смајлић који плаче од смеха. Не рачунајући један мизеран број који је и даље задојен титовштином и разним облицима западњшатва, аутошовинистички утицај над младима је поприлично обесмишљен. Поред оних што своју мржњу према свему српском уопште не крију, мимери су успели да разобличе и оне притајене аутошовинисте, најчешће маскиране у борце за екологију. Мимери су њихову еколошку стратегију оголили до сржи: чист ваздух би се добио признањем лажне државе Косово, исто тако лажног геноцида у Сребреници и гашењем Републике Српске. Такође, разбијени су и дугофорсирани наративи попут оних о „визиЈонару“ Ђинђићу, „комуЉари“ Милошевићу и „национализму од 300 евра“ Рамба Амадеуса. Разобличавање другосрбијанских митова утицало је да се многима по питању тога отворе очи, између осталих и потписнику ових редова. Пример другосрбијанске логике сасвим је једноставан: да је 1992. уместо Милана Младеновића „Мир, брате, мир“ отпевао рецимо Аца Лукас, сигурно би међу другосрбијанцима, уместо „наркомана“, и он заслужио епитет „несхваћен“.
Избори као индикатор мимерског утицаја
На последњим изборима у Србији већа изненађења се нису ни очекивала. Међутим, у тренутку осетљивих спољнополитичких околности, најпозитивнија последица јесте јачање националистичких странака. Не улазећи у дубљу њихову анализу, то што су три патриотске коалиције прешле цензус представља двоструки ударац досадашњем поретку у ком власт држи монопол над патриотским гласачима, док са друге стране евроатлантистичке странке држе монопол над опозицијом.
Због своје бројности, патриотски гласачи су били важни за све учеснике ових избора. Власт је, као и раније, својом реториком и пропагандом обезбедила подршку махом старијег света, док је најјача проевропска коалиција на своје чело ставила бившег генерала са умереном патриотском реториком, што је добрим делом побољшало њен скроман резултат. Кључ успеха три патриотске коалиције лежи у анимирању младих који су углавном бојкотовали изборе. Горепоменута борба за монополе, препуна спинова и дезинформација, младе је демотивисала и остављала без правог кандидата. Њихова излазност овог пута била је већа, добрим делом захваљујући и мим страницама. За почетак, ретко која од њих се недвосмислено сврстала уз неку опцију. Међутим, анализом кандидата, њихових наступа и програма, мим странице су пратитељству указивале у ком правцу треба тражити најбољег кандидата. Мимерски утицај на последњим изборима се најбоље потврђује кроз анкете које су саме странице покренуле. Готово у свакој од њих је водеће место имала једна од три патриотске коалиције које су доцније завршиле изнад цензуса.
Када се узме у обзир да је власт изгубила добар део патриотских и да су евроатлантистичке групације пале на 15% гласача, последњи избори су се на неки начин показали као индикатор мимерског утицаја на младе у Србији. Скроман резултат евроатлантистичких коалиција представља тежак пораз за њих, с обзиром какву логистику имају иза себе. Дугорочно гледано, то може бити само један од корака у даљем потискивању западњаштва и аутошовинизма у Србији, при чему ће мимери имати прилику за додатним доказивањем да ови редови нису пука глорификација њиховог утицаја.
Пише: Драгољуб Мандић
