Пише: Дејан Дамњановић
Могућа слика ерозивног дејства либерализма по цивилизацију су концентрични кругови налик ониима које ствара камен када се баци у воду или кругови са стреличарске мете. Највећа штета се налази у центру круга или мете. Како се иде ка спољним круговима, штета је све мања, цивилизацијска и културолошка упоришта су мање оштећена док је на периферији мете штета сасвим занемарљива. Сам центар круга или мете је место настанка друштвене артикулације новог, према култури непријатељског forma mentis, односно либерализма. У случају овог света рушевина у којем се налазимо, центар мете се налази у једном од центара атлантистичке зоне у коме је дошло до несрећне и антицивилизацијске револуције 1789. На Западу, у атлантистичкој анти-цивилизацији, самоукидање на свим нивоима друштва траје од наведене године више од два столећа у континуитету. Кратак вапај за успостављањем органског (или псеудоорганског) друштва, били су очајнички крикови дављеника, у пракси формулисани као 1923. у Италији, 1932. у Португалу, 1933. у Немачкој, 1936. у Шпанији, те преливање 1918-те на Запад у годинама након Другог светског рата у државе Варшавског уговора. Све наведене појаве су представљале, више или мање неуспео покушај повратка на органско и неатомизирано друштво од пре 1789. У пракси, све ове појаве, од фашизма, преко „Нове државе“, фалангизма (уз кап карлизма) и националсоцијализма све до преливања марксизма на Запад након 1945, су у својим суштинама представљале симулакрум, неуспелу симулацију Традиције (намерно са великим словом). Оно што је међутим драгоцено у ове три појаве је то што су оне представљале својеврстан израз или симптом виталности. Симптом још увек живих друштва способних за драматичан покушај револуционарног чупања из гангренозног одумирања друштва и појединца, ergo – либералног стања или либерализма. На жалост, пред-енциклопедистичко стање, стање Традиције, органско и неатомизирано друштво, друштво засновано на истини уместо на броју (у импликацији – над-демократско друштво), империја као парадигма државе, овим драматичним појавама чији су основни мотив и покретачки ипулс несумњиво корисни, неће бити остварено.
Уколико се вратимо на стреличарску мету као параболу, у центру мете се налазе данас сасвим разорена друштва Запада. Државе ЕУ, САД и Комонвелта. Ово је зона у којима парламентарна демократија, капитализам и друштвене парадигме које из њих произилазе разарају друштво са снажним анти-цивилизацијским и пост-културним предзнаком већ два столећа у континуитету (Шпанија, Португал, Италија, Немачка те земље Варшавског уговора су имале одређени предах у овом разарању). Читаве генерације су се рађале и умирале у пост-етичком и пост-хришћанском стању које представља протестантску травестију да је морално у идентитету са успешно у послу. Не би било сасвим тачно утврдити да је за те људе морал непостојећа категорија, много прецизнија формулација би била да је дефиниција морала тамо, у својој суштини ван – морална. Да није оптерећена етиком која произилази из традицијског контекста. Да је сведена на игроказ… Да је налик Бодријаровом симулакруму… Они причају о моралу, они говоре о култури, али то су, ако не сасвим непостојеће категорије у капиталистичким антиутопијама, а оно бар сахрањене пре два столећа (неки пуританци би могли на сто ставити 1054, те одсуство епиклезе већ читав миленијум у тој анти-цивилиацијској зони мртвих душа). Данашња биомаса Запада нема основну идеју о традицијским упориштима као што су етика, култура или бар сећање (основа сваког учења и усавршавања у најопштијем смислу). У крајњој консеквенци, та биомаса не разумевајући већ више од два столећа ништа о значењима и разлозима елемената својих егзистенција, одиграва игроказе односа, пријатељстава, бракова, породице, преданости нечему те завета, одушевљења, инспирације… Међутим једино што је аутентично и непромењиво у тој зони мртвих су две ствари: производња капитала (којој се једино приступа савесно) и антидепресив од мучног живота у рају капитала – забава (од промискуитета, преко друштвених мрежа, клабинга, имбецилног туризма, све до траве, спида за сиротињу те белог као статусног симбола…). Пост-хуманистичко стање у којем је човек од стране либералног раја сведен на пар процената своје пуне природе или потенцијала а то су производња зараде за капиталисту и махом потпуно имбецилна забава.
Зоне, народи и државе који су већ два столећа били изложени разарајућем деловању капитализма и демократије (силовања истине од стране броја) последњих неколико деценија доживљавају силовит насртај на саму људску природу у периоду неолибералног делиријума. Мета насртаја либерализма се мењала током његовог развоја од 1789. до данас. Прва мета је била црква. На сваки начин је било потребно укинути Бога и његову стену у свету – цркву. Од погрома над свештенством и масовних убистава монаштва у Француској у годинама одмах након 1789, преко мономанијакалног инсистирања на одвојености цркве и државе, поплаве гомиле секуларно профилисаних друштвених теорија, покушаја стварања замена за духовност али овај пут без духа као што су психологија и психотерапија од Јасперса, преко морфијумског зависника Фројда, све до хипи терапеута као што је Арт Џанов и потоњи још карикатуралнији прегаоци, све до савремених и имбецилних политичких коректности којих би се интелигентан човек постидео… Убивши Бога, либерализам своју оштрицу окреће ка националној држави коју, иако је одмах након 1789. представљала замену за традицијску државу, је потребно укинути с обзиром да може представљати сигурну луку за још увек опстајуће остатке Традиције. Те се као императив и као оружје против нације и националне државе, постепено све интензивније користи идеја „грађанске“ државе и цивилног друштва у којој је нација, ако не опасна, а оно бар анахрона категорија а самим тим спада у фиоку политичке некоректности у столу нових цензора. У савременом неолибралном Дизниленду, национализам има искључиво негативну конотацију и жестоко је стигматизован. Након осигурања грађанског друштва, либерализам се у свом убиственом походу окреће ка разарању саме људске природе. Примери овог насиља су феминизам, политизација хомосексуализма и идеологија рода. Циљ је редефинисати контекст и дефиницију мушкарца и жене који су клесани емпиријски и поступно десетинама хиљада година. Од људског бића као примата потребно је учинити неко хипотетично и непостојеће биће слично гостима кафане на Татуину из првог дела Ратова звезда. Феминисткиње се вероватно у свом лудилу неће сложити са биолошком чињеницом да је код примата, вођа чопора увек мужијак. Што га не чини супериорним у односу на женку, већ само изложенијим опасности.Човек је вазда био и, срећом за овај дискурс, остао примат. Џендеристи иду још даље са стратешким циљем разбијања друштва и породице као његовог упоришта. Идеологија рода која произилази из маргиналне и прилично опскурне постмодернистичке (и постструктуралистичке) теорије је до те мере утицала на политичке структуре у западним државама да сведочимо читавом низу јуридичких мера које озакоњују неприродне авантуризме у социјалном инжењерингу. Илустрација су масовни губици посла у ЕУ наставника који су се, вероватно омашком, обратили ученицима мушког пола са „момче“ а женског са „девојчице“ и, из угла џендериста тиме угрозили њихов несметан избор да изаберу род који је можда супротан њиховом биолошком полу. Директан и безочан удар на децу. Директан и безочан удар на људе. Директан и безочан удар на саму државу и друштво јер ће пре или касније доћи време кад ће таква упропаштена деца преузимати друштвене и државне функције. Зачин у свему овоме је радикализација пословичне капиталистичке нехуманости утицајем на савремено друштво идеолога новог брутализма и анти-емпатије, Ајн Ранд…
Како се крећемо ка спољним круговима мете, наилазимо на државе и народе који су били иза заклона према разарајућем деловању либерализма. Пример су државе које су до скора биле ауторитарне, нпр. државе социјалистичког блока на истоку европског континента. Њихово становништво је још увек вишеструко очуваније, свесније, интелигентније, културније и образованије од зомбија са запада континента, САД или Комонвелта. У контексту постепеног јачања суверенизма и глобалног отпора либералној агресији коју можемо лоцирати у Мађарској или целој Вишеградској групи, исход можда није потпуно мрачан…
Још више ка споља, имамо државе и читаве зоне за коју инструменти успостављања либералне колонизације – наддржаве (ЕУ, ММФ, Светска банка итд…) нису заинтересоване. Назовимо ове државе, државама периферије (у односу на либерализам). Овде говоримо о Русији, о Кини, Ирану, Куби (под великим знаком питања након Кастра), Северној Кореји (под великим знаком питања имајући у виду анахрон и сувише статичан одговор континуираној агресији САД над овом земљом), двовлашћу Лаоса, неким државама Океаније и сл… Ова друштва остају релативно очувана јер су далеко од центра мете. Надајмо се да ће либерализам сам себе укинути пре него што са собом у гроб повуче и ове оазе очуваности цивилизације.
Пише: Дејан Дамњановић
