Ја сам пре рата, на Изетбеговићеву молбу, престао да говорим о „хришћанској већини у БиХ, коју СДА жели да потчини“. То сам говорио да би Европљанима био јаснији апсурд, али ту није било никакве хришћанске солидарности. Привидни, па и стварни бољи односи почивали су искључиво на разуму, комплементарности и схватљивости хрватских тежњи у БиХ. Ни Срби, ни Хрвати, нису пледирали на доминацију над другима у унитаризованој и централизованој БиХ. То је било, и остало, опредељење СДА, до данашњих дана.
Овако, из хашког казамата, пише Радован Караџић. Први председник Републике Српске одговарао је у претходном периоду на многобројна питања о ратном вихору у БиХ, разлозима за нетрпељивост између народа, западној пропагандној машинерији, личном односу са лидерима муслимана у Босни… На питање да ли је утисак да су се Срби и Хрвати боље разумели него Срби и муслимани потпуно погрешан, или има истине у томе, Караџић овога пута одговара:
– Да се прво осврнем на моју улогу у томе, јер се многи аматерски психолози залећу и историјска збивања тумаче психологијом актера тих догађаја.
Ми, деца у Црној Гори, сазнамо шта је о нечему говорио владика Раде (П. П. Његош) и пре него што научимо читати, јер се често говори језиком и фразама из „Горског вијенца“. Тако сам за „Хрвате и Далматинце“ прво чуо од владике Рада. Вук Мандушић пита војводу Драшка, који се беше вратио из Млетака: „А бјеху ли јунаци, војвода?“ а војвода Драшко одговара: „Не, божја ти вјера, Мандушићу/ О јунаштву ту не бјеше збора!/ Него бјеху себи домамили,/ домамили па их похватали/ јадну нашу браћу соколове/ Далматинце и храбре Хрвате/ па бродове њима напунили/и тиска’ их у свијет бијели/ те довукуј благо из свијета/ и притискај земље и градове.“
Прочитајте и:
То је прво што деца у Црној Гори науче о Хрватима и Далматинцима, а владичина се не пориче. „Горски вијенац“ и друга Његошева дела, посебно преписка са истакнутим пашама и беговима српског порекла, пуна су примера братског односа без обзира на веру, и то од владике, коме је вера посао и посвећење. Далмација је увек била драга Црногорцима, многи су навијали за Хајдук и пре и после браће Вујовић. У Другом светском рату у Црној Гори није било међуверских злочина.
Али, да не прецењујемо црногорске примере, ја имам најближе особе из Босне, којима су усташе побиле скоро стотину чланова уже и шире породице, али они никад нису променили однос према Хрватима. Чак су на судовима после рата бранили мачековце, а међу пријатељима имали највише Хрвата. Јасно су видели разлику између обичних Хрвата и заклетих усташа. Моја искуства са Хрватима у Босни су била сјајна. Најближи моји пријатељи су били два Хрвата, Ђерек из Крешева, и Бобан из Груда, који није крио да су „Бобани били познате усташе“. Нека лета су они проводили код мојих у Никшићу, а безброј викенда ја сам проводио код њихових.
Прочитајте и:
Но, и моја искуства из Хрватске су сјајна. Тамо сам често позиван да гостујем као млади песник, лепо дочекиван и испраћан, моји пријатељи (Г. Бабић најчешће) водили су ме кући, да не плаћам скупе хотеле. Касније смо моја Љиљана и ја имали добар део психоаналитичке обуке код професора из Хрватске (Е. Цивидини-Странић, Е. Клајн, Љ. Моро и други) у Сарајеву, на Плитвицама, али и у Загребу, где су колеге обезбедиле становање у установи. Чекове сам попуњавао ћирилицом, јер је потпис био ћирилички, али никад нисам имао ни ружан поглед.
Знао сам да су многи динарски Хрвати, у ствари Срби католици, али ми није било важно. И Гаврило Принцип (означен као великосрбин) изјашњавао се као „Србо-Хрват“ иако нико у његовој породици није био Хрват. Али, после читања путописа Александра Гиљфердинга (високог дипломате руског цара), било је јасно да смо ми један народ, чију националну припадност мења црква код промене вере. Но, и Каин и Авељ су били браћа, па се није могло сматрати да ова „браћа“ неће опет насрнути једни на друге. Али, лична познанства су лековита, и због једног сјајног Хрвата (или муслимана, или било кога), не сме се лоше мислити и говорити о народу.
Да је Господ нашао само десет добрих људи у Содоми, све би спасао, а ми знамо да је знатна већина у сваком народу добра. Довољно је доказа да и у Хрватској постоји жеђ за добрим односима, упркос значају који добијају будале и протуве, које промовишу мржњу. Недавно је у Београду гостовала ватерполо репрезентација Хрватске, а по повратку су одушевљено причали како су били господски дочекани, без иједног звиждука на химну или на игру.
