Филм „Quo vadis Aida“ босанскохерцеговачке режисерке Јасмиле Жбанић, који је, према саопштењу Америчке филмске академије номинован за награду Оскар у категорији за најбољи филм ван енглеског говорног подручја, изазвао је велике реакције јавности – првенствено када је реч о аутентичности обрађених догађаја и крајње тенденциозном приказу дешавања у Сребреници.
Ово кинематографско остварење које је, по многима, створено са циљем „противтеже“ српском пројекту деценије, филму „Дара из Јасеновца“, а са циљем релативизације најмонструознијег геноцида у историји човечанства почињеним над српским народом у периоду Другог светског рата, предмет је бројних критика, поготово након што је у јавност „процурио“ еклатантни пример фалсификовања догађаја.
Наиме, сцена претресања жене која је приказана у филму апсолутно не кореспондира са документованим, аутентичним видео записом.
Погледајте!
Цинично и профитерско деловање Јасмиле Жбанић
Књижевник и колумниста, Марко Танасковић, истакао је у изјави за ИН4С да је сцена претресања пред преговоре у “Quo vadis Aida”, онако како је у филму тенденциозно “насликана” насупрот документарних снимака који верно приказују реалност каква је заиста била, довољан је доказ да ауторка филма Јасмила Жбанић није приступила писању сценарија и снимању филма са жељом да дође до било каквог “померања са зацементираних позиција” и искреног помирења међу народима на простору Босне и Херцеговине, како је недавно изјавила локалној испостави Би-Би-Сија, већ да јецинично и профитерски деловала у складу са добро познатим и међународно наметнутим стереотипима о злим Србима агресорима и силоватељима и невиним Бошњацима као њиховим жртвама.
„Она је, уосталом, читаву своју редитељску каријеру изградила на антисрпској пропаганди коју је већ наплатила Златним медведом на Берлинском фестивалу за филм “Грбавица” у коме се бави тематизацијом судбина силованих Бошњакиња и њихове деце. Сада је отишла степеницу изнад и пуца на Оскара. У том смислу, можемо рећи да је “Quo vadis Aida” далеко квалитетнији и успелији пропагандни пројекат од “Грбавице”, а да је у њега очигледно уложено много труда и новца, што се види и по импозантном броју финансијера и међународних фондова који су подржали снимање овог филма, а који су побројани пре уводне шпице.
Мит о лажном геноциду у Сребреници (у питању је ратни злочин каквих је било много, на свим зараћеним странама) јесте један од камена темељаца западног наратива о распаду Југославије који се мора по сваку цену морално апсолутизовати, па је самим тим логично и очекивано што је тај филм добио далеко више пажње и боље критике од нашег филма “Даре од Јасеновца”, који говори о правом геноциду над Србима у НДХ-а који се већ више од седамдесет година жели умањити и сакрити, па чак и у неким случајевима оправдати“, поручује Танасковић.
Југоносталгичарска и титоистичка “објективност” – погубна за Србе
Он сматра да “Аида” није лош филм, са уметничке тачке гледишта, али није никакво ремек-дело и није ништа боља од Даре.
„Проблем није што га Запад и Бошњаци величају, проблем је што код нас одређени људи преузимају ту мантру, па већ данима присуствујемо надметању различитих јавних личности у Србији које преко сваке мере хвале филм и на сав глас навијају да добије Оскара, чиме ваљда мисле да доказују своју политички коректну “објективност” и космополитизам. Исти Срби који су лупом тражили “Дари” мане и мањкавости сада су напрасно фасцинирани и заслепљени “Аидом” до те мере да не виде никакве проблеме са сценаријем, глумом, режијом, недостатком историјског контекста, бројним одступањима од документованих чињеница и слично.То је та добро позната југоносталгичарска и титоистичка српска “објективност” која увек испадне на нашу штету.
Прочитајте и:
Занимљиво је да још увек нисам наишао на текст или коментар неког бошњачког интелектуалца који критикује и напада “Аиду”, било из “грађанских” било из националистичких позиција, као недовољно добру, што је мало необично имајући у виду различитост укуса и велика очекивања од филма који обрађује за муслимане тако осетљиву тему“, истиче Танасковић и закључује да они, за разлику од нас, врло добро знају и осећају када је време да сви заједно стану у исту колону, а то је готово увек она колона која не жели ништа добро Србима.
Сцена из филма Quo vadis, Aida? Foto: printscreen
У међувремену „ми се за то време губимо у јаловим и контрапродуктивним расправама око дневнополитичких и страначких сукоба и међусобица, субјективних укуса и супротстављених ситносопственичких интереса“, закључио је Танасковић у изјави за наш портал.
Насловна фотографија: Сцена из филма „Quo vadis, Aida“ (Фото: Deblokada.ba)
Извор: ИН4С
