Песма „Креће се лађа француска“ једна је од најпознатијих из Првог светског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију песме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.
Ова „тугованка“ настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, где је био логор нераспоређених официра 1917. године, пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао песму „Изгнаници“. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, „Креће се се лађа француска“.
Песма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на северу овог „црног континента“.
Прочитајте и
РЕКЛИ су о славној српској војсци… ПРОЧИТАЈТЕ
ош после повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, део српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, „македонском фронту“ или „јужном (европском) фронту“. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…
Многи, међутим, због немачких подморница (стара реч „сумарен“) нису успели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио „Изгнанике“. Песма је први пут објављена у збирци „Мач и лира“, 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:
Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)
Креће се лађа француска
са пристаништа солунска.
Транспорт се креће Србади,
ратници, браћа болесни.
Полазим тужан, болестан,
помислим: Боже, нисам сам,
и моја браћа путују
да са мном заједно тугују.
Сваки се боји и на трен,
наиће швапски сумарен.
Сви моле светог Николу,
његову силу на мору.
Изгнаници
Сиње је мора широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.
Одлазе моји другови,
Другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.
Из своје земље прогнани,
По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом занавек Србијо!
Па кад се море заљуља,
Махнито силно удара,
Сви моле Светог Николу,
Његову силу на мору!
Многи ће од њих бити плен,
Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало
У мору хладном остало.
Шта ли је Србин згрешио?
Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.
Узалуд чекаш мајко ти,
Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!
извор: Блиц
