Да је Дубровник до 20. века био српски, а не хрватски град говоре и чињенице.
Према подацима које је скупила Аустроугарска држава, када је 31. децембра 1890. године пописала становништво града Дубровника, српским језиком говори апсолутна већина од 5.823 људи, италијанским 677, чешким 48, пољским 6, немачким 263 и мађарским 384.
Ту су и подаци за друга места у општини Дубровник, а подаци су ту још фрапантнији, јер Срби у већини места чине 100 одсто становништа.
Дакле, из приложеног можемо видети да хрватски језик није ни постојао као језик којим се причало у Дубровнику и околини.
Ако то није довољно, треба рећи да је тадашњи папа, Лав XИИИ (1810-1903), јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби.
Утемељивач хрватске историје: У Дубровнику се одувек говорило српски
„У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило – како од пучана, тако до властеле, како код куће тако и у опћини“. То је тврдио Натко Нодило, који се поред Фрање Рачког сматра за утемељивачем хрватске историје.
Као учењака, красила га је пре свега приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају „историјским доказима“ о присуству хрватског народа и хрватског језика „диљем“ Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника.
Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом „Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“ (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако:
„У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“
Прочитајте и
ЗАМРАЧЕНА ПРОШЛОСТ: Како је Тито обећао Косово Албанији
Данас у Дубровнику нема више ниједног Србина, осим оних који долазе на летовање.
