Он је са српском војском и народом прешао Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд
Мало је битки које су тако снажно утицале, не толико на исход, колико на морал и стање српске војске у Првом светском рату, као што је то била битка на Кајмакчалану. Знао је то и Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар и највећи пријатељ српског народа из ових тешких времена. Тада је и записао ову реченицу.
И данас историчари говоре о значају освајања Кајмакчалана и чињеници да је била реч о првој победи српске војске после повлачења преко Албаније.
Место сукоба Бугари су звали Борисов град – неосвојиво место. Тако је и било до доласка српске војске…
Освајање капије слободе
Осамнаест дугих септембарских дана 1916. године српски војници су покушавали да освоје Кајмакчалан од Бугара. Осамнаест дана су Бугари, уз велике губитке и проблеме одолевали.
За Србе, битка је била почетак повратка кући. После дуге и у историји незапамћене голготе преко Албаније која је Србију стајала небројано живота, Кајмакчалан је постао место које се не сме изгубити јер ће се тако, симболично, изгубити и свака шанса за повратак у домовину. Тако је и настао наш назив за ово место – Капије слободе – место на коме су српски војници први пут после две године расејања поново закорачили у своју земљу.
После осамнаест дана крваве борбе, 30. септембра 1916. године на врху Свети Илија, на 2.524 метара надморске висине, коначно се вијорила српска застава.
Срби иду кући
Битка на Кајмакчалану била је први корак ка великом повратку српске војске. Након ње, савезници су добили доказ да на Србију још увек могу да рачунају. Непријатељи су схватили да Солунски фронт није тек споредно ратиште и да ће се управо на њему одлучивати судбина Првог светског рата. Свет је видео да се Срби враћају кући.
Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, криминолог и велики пријатељ Срба који је са војском и народом прешао Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. о Кајмакчалану је у својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“ записао и ово:
– Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине.
Арчибалд Рајс је до краја живота остао судбински везан за Кајмакчалан. Након смрти 8. августа 1929. по сопственој жељи његово срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало: „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком`нек је слава.“
Нажалост, та урна је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату и данас се сматра изгубљеним.
