Арача је бенедиктански манастир из 12. века чији се остаци налазе између Новог Бечеја и Новог Милошева. Остале су рушевине, али и данас привлаче пажњу туриста и верника који обилазе ово место иако је пут до њега у веома лошем стању.
Претпоставља се да је црква припадала имању које је 1407. године краљ Жигмунд подарио деспоту Стефану Лазаревићу. Касније је припадала деспоту Ђурђу Бранковићу, који ју је поклонио Павлу Бирињију.Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви обављани су последњи пут од 1970. до 1978. године.По легенди, Арачу је походио и енглелски краљ Ричард Лавље Срце.
У Трећем крсташком рату, пошто није смео да пређе преко Француске, октобра 1192. кренуо је кући мање познатим путем. Са југа до Дунава, као пут користио је обале река. Избивши на Дунав, запловио је опрезно шајкама узводно. Вожња је била отежана због санти леда. На ушћу Тисе у Дунав код данашњег Сланкамена, сусрео је монахе из Араче. Прихватио је позив да се опорави у њиховој опатији и сачека да прође зима.
Прочитајте и:
Дирљива прича крије се иза налепнице овог српског пива: Како је чича све нас задужио
По легенди, Арачу је походио и енглелски краљ Ричард Лавље Срце.
Исцрпљени Ричард имао је на кожи ране од оклопа и мучила га је костобоља. Слично су се осећали и остали ратници. У Арачи су се лечили облогама од угрејаног блата које су староседеоци, Словени, вадили у вреће од рогоза и размењивали са монасима за со.
Тајна блата и налазиште чували су се кроз генерације. Многи су били убеђени, чувши како Словени ваде блато, да то плавокоса барска вила Русалка ноћу вилени. По овој старословенској вили, језеро и околина названи су Русалка, касније Русанда – пише рано преминули зрењанински књижевник Драган Лалић, заљубљеник и врсни познавалац завичајне историје.
