Иако постоји перцепција да су само синови сељака и занатлија мобилисани у српску војску 1912-1919, то заправо није истина.
Просто невероватно данас делује чињеница да су се тада у Србији раме уз раме борили сељаци и занатлије и најбогатији и најобразованији академци и синови најутицајнијих људи.
Легендарни скопски ђачки батаљон прозван „1.300 каплара“ састављен је од гимназијалаца и студената највише Београдског, али и других најпрестижнијих европских универзитета. Оно што је најзанимљивије и потпуно невероватно звучи, у стаставу 1.300 каплара била су и деца министара, политичара и државника. Чак две трећине њих неће преживети рат. Рецимо, деца министра Љубе Давидовића, председника скупштине Андре Николића, министра Јаше Продановића, Петра Перуничића сви су били мобилисани и послати у прве редове фронта почев од Колубарске битке па све до пробоја Солунског фронта.
Данас нам је остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба своја сина, Душана и Радивоја, студенте права:
„КАД НАРЕЂУЈЕ СРБИЈА, НАРЕДБА ВАЖИ ЗА СВЕ!“
Ниједан од синова Андре Николића се није вратио жив.
Син јединац министра Љубе Давидовића, Миодраг, је такође јуначки погинуо 1916. на Солунском фронту.
Преузето са: Националист
