Давне 1809. године, српски народ се борио за ослобођење од турских освајача. Први српски устанак ушао је у шесту годину трајања. Заузети Ниш, за устанике је значило имати пролаз ка Косову и срцу старе Србије. Тако је једно брдашце необичног имена – Чегар, поред овог града, постало епицентар борбе за слободу.
На челу српске војске скупљене “с коца и конопца” у рову код Чегра био је војвода Стеван Синђелић. Турска војска, знатно бројнија и надмоћнија, напала је 31. маја 1809. године.
Прочитајте и:
Херој Кошара и ПРВИ НА ЛИСТИ “ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ”: Србија мора остати војно неутрална!
Битка се водила целог дана. Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви борци упорно одбијали. Ипак, освајачи су на крају почели да потискују српску војску и све више улазе у шанац. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и насртање на очи.
Турцима су стално долазиле нове снаге, а српска војска била је сама. У таквој ситуацији, Стеван Сиђелић је учинио нешто што нико није очекивао…
Све је почело и завршило се једним метком
Видевши да је битка, овако или онако изгубљена, да је остао са мало војника, а да Турци надиру, испалио је метак у пуну барутану и дигао у ваздух све који су се у том тренутку нашли у шанцу и у близини.
Цена победе је била огромна – Стеван Синђелић и сви његови устаници погинули су тог дана. На Чегру је лежало 4.000 Срба.
А ипак… коначни биланс је био на Синђелићевој страни – на сваког страдалог српског војника, погинула су четири турска. Укупно, око 16.000 освајача који су мислили да ће са Србима код Ниша тог дана лако изаћи на крај.
Цена слободе
За обичан народ, војвода Синђелић је постао симбол отпора и храбрости која нема цену. За Турке, наук да са Србима никада није лако.
Као опомену будућим нараштајима, непријатељи су сакупили 952 лобање војника погинулих на Чегру и узидали их у кулу коју су подигли на улазу у Ниш. Овај морбиди споменик назвали су “Ћеле кула”.
Годинама касније, враћајући се из Цариграда кроз тада ће слободну Србију, поред овог јединственог споменика застао је и француски песник и академик Алфон де Ламартин. Тада је записао:
“Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине… Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили.”
Бој на Чегру (Бој на Чегру)
