АВИЈАЦИЈА на Бањици је потпуно француска. Има ипак мало језгро српске авијације, сада у Пожаревцу, али њих две ће се стопити тек касније на Солунском фронту
Шеф француске авијатичке мисије је мајор Витра, ватрен пријатељ Србије, који ће такође командовати, с великим успехом, француско-српском авијацијом до тренутка кад су га интриге љубоморних француских другова удаљиле са српског фронта и одвеле у Француску, где се поново истакао. Витра је остао одан својим српским друговима и, кад сам га срео после рата у Паризу, могао сам утврдити да је његова најдража жеља била да поново види оне са којима се патио, борио, и међу којима је оставио топлих пријатељстава која се не гасе. Зашто они који управљају младом и храбром југословенском авијацијом нису начинили места овом француском побратиму који је био творац њихове авијације?
Његов српски помоћник и његов нераздвојни пријатељ био је капетан Предић, сада директор једне од највећих банака у престоници. Овог љубазног човека, увек спремног да вам чини услуге, заволеле су све његове француске колеге. Као пилоти, ту су Пољан који је био један од првих и најславнијих авијатичара, Анжелзер де Ларанти, који је касније погинуо на француском фронту. Као лекар ескадриле налази се др Дима који ће касније бити шеф „бара“ у Вертекопу.
ВОЈНИК шофер је син најбогатијег париског Ротшилда. У више махова, ишао сам у ваздушне шетње са Де Ларантијем на оним фарманима које су већ називали „кавезима за кокошке“ и које више нису хтели на Солунском фронту. То је свечаност летети са једним пилотом ове вредности. Он се брзо дигао од земље и ми се пењемо у правцу Авале. Затим се обрћемо према Смедереву да идемо дуж Дунава. Враћајући се над Београд, скрећемо према Земуну, примајући као поздрав неколико шрапнела, и враћамо се на Бањицу.
Арнаутски батаљон на Бањици
У НЕПОСРЕДНОЈ близини аеродрома на Бањици, где је смештена Француска авијација, налази се логор албанског батаљона, образован од младића из арнаутских крајева Јужне Србије. Има православних и муслимана. Изводе их да маневришу пред нама. Обучени у руске блузе, „каки“ боје, они су дивни у гипкости и прецизности. Мајор Витра који је с нама и који је био пешак пре него што је постао авијатичар, одушевљен је њима.
Логор је врло добро организован. Велики и лепи хангари од платна заклањају апарате. Поред њега су почели да праве нови логор, на пола укопан у земљи, за зиму. Нажалост, он није употребљен. Свуда влада савршен ред. Официри и војници одржавају међу собом најбоље односе. Они су другови, али у исто време знају да је, за извојевање победе, потребна строга дисциплина. Бањички логор има две „маскоте“: једну свињу и једног патка кога су војници крстили именом „Босие“ јер је био брбљив као и онај.
ОДМАХ поред логора налази се хангар за причвршћени балон који је недавно примљен из Русије. То је један леп балон чија алуминијумска углачаност блешти под сунцем као сребро. Војници се шале због његовог облика који подсећа, са његовим додатком, на известан део људског тела. Један капетан командује маневрисањем ове ратне спреме и он је горд да је показује онима који долазе да га посете.
Према Белој стени, на Дунаву, налазе се три острва, од којих су Стефанац и Ђавоље острво у нашим рукама. Њих брани одред којим командује капетан Антоновић. То су четници. Ишао сам да живим неколико дана са овим храбрим људима и не могу дати бољи опис од онога који сам тада упутио листовима. Ево га:
Прочитајте и:
Писмо војводе Петра Бојовића Дражи Михаиловићу: Из кућног притвора послао снажу војничку заповест
– Налазим се на Ђавољем острву, једином од оних многобројних дунавских острва, на аустроугарској територији, које у садашњем часу држи српска војска. Нема ниједне куће за становање на овом земљишту, јер, добрим делом године, њега плаве мутне воде велике реке. Данас, острво је покривено жбуњем које расте густо између врба. Ово мало подсећа на тропску и чудовишну вегетацију бразилског „мато“, којим сам пролазио пре две године.
Усред овог жбуња налази се логор добровољаца четника којима је поверена част да бране ову предстражу српске војске и они су ме позвали да, за неколико дана, делим с њима њихове скромне оброке.
ДОБРОВОЉЦИ, које у земљи називају комитама или, боље, четницима, представљају страх и ужас за војнике старог Франца Јосифа. Данас, српски комита четник преобразио се у добровољног војника. Зашто онда нису просто уврстили ове људе у пукове? Запитаће онај који не познаје балканске земље. Разлози су за то ови: најпре, много ових добровољаца четника немају године да редовно ступе у војску; и онда, један известан број међу њима, иако је српске народности, није из саме Краљевине. Затим, то су младићи који хоће да жртвују свој живот за патриотску ствар и који траже нарочито опасне мисије за које би се надлежни колебали да их даду у извршење војницима који су често очеви породица. Најзад, четницима, управо зато што стављају свој живот сваког тренутка на коцку, треба извесна слобода, која им се не би никако могла дозволити у пуку.
Ипак, српски ратни четници сачињавају део редовне војске. Поред свега тога што се мало пази на форму, дисциплина је код четника врло строга и огрешења о њу кажњавају се врло строго.
Прочитајте и:
Сигурно нисте знали: Представљамо вам три тајне српске историје које још увек нису одгонетнуте!
Дакле, ја сам био примљен у средини ових нарочитих војника. Једна делегација дошла је да ме прихвати на дунавској обали и довела ме, кроз шибљак, до неке врсте црначког села, потпуно сакривеног под врбама. Људи су саградили колибе из изукрштаног грања и покрили их сламом и трском. Једна страна стана остављена је отворена за ветрење. Свуда се ложе ватре да се растерају димом безбројни комарци.
НА УЛАЗУ у логор, један млад регрут чува стражу. Он још није „обучен“ и цела одећа му се састоји од кошуље и панталона. Босоног, са дечачким лицем и са пушком о рамену, то је прави лик санкилота из велике револуције.
Нуде ми прву чашу ракије да ми пожеле добродошлицу и ја се користим приликом да осмотрим своје домаћине. Ту је један стари комита из Куманова. Његово опаљено лице, са крупним црним обрвама и са брадом исте боје и брижљиво раздељеном, енергично је. Он носи сељачко одело са шубаром са српским орлом, а реденици са више редова, опасују га као оклоп.
Прочитајте и:
То је старац који је, пре десет година, четовао у Македонији, и зато он не носи војничку блузу коју су усвојили готово сви младићи. Поред њега је један крупан младић са веселим изразом: Воја. Он је типограф у Београду и, уместо да је отишао у свој пук, он је тражио повластицу да може да излаже свој живот у смелим четничким потхватима. Бранко, човек педесетих година, са дугим спуштеним проседим брцима, био је пре рата први рачуновођа једне велике банке у престоници. Из разлога што је прешао године за службу у војсци, он се уписао у четнике.
Један витак младић са фином и отменом главом, утегнут је реденицима који му се пењу до груди. То је један Србин из Панчева, још мађарске вароши, који није хтео да пуца на своју браћу. Представљају ми такође једног човека од двадесетак година. Његово лице са развијеним чељустима не наличи на српско. Он долази из Бугарске и више воли да пуца са Словенима против Аустрије него да буде приморан од свога краља да се бори уз Двоструки савез и уз Турске.
