Имам га! Имам га! Повикао је Драган Матић, старији водник прве класе, оператор праћења циљева, у суботу 27. марта 1999. у 20.40. Његов глас као пуцањ одјекнуо је кабином станице за вођење ракета система ПВО “Нева”, на борбеном положају код Шимановаца.
Енергично је окретао точкић, како би одраз од 3 километара далеког циља довео на средину свјетлећег екрана. Крст “нишана” поклопио се са маркером. Одјекнула је команда потпуковника Золтана Данија: “Циљ уништити!” Ракетни мотор је заурлао. Свега коју секунду касније небо над Сремом, обасјала је свјетлост експлозије, пишу Новости о тренуцима када је током НАТО бомбардовања Србије 1999. године срушен “невидљиви” авион Ф117А.
Ракета коју је на данашњи дан, прије тачно двије деценије, испалио Трећи ракетни дивизион 250. ракетне бригаде ПВО погодила је свој циљ. Те вечери оборен је понос америчког Ратног ваздухопловства-тактички бомбардер Ф-117 А, познатији као “ноћни соко”. Војска Југославије срушила мит о невидиљивом “ноћном соколу”
Конструисан је уз помоћ најсавременије стелт технологије, која драстично умањује радарски одраз ове летјелице. Војска Југославије једина је армија на свијету која је оборила овај тип летјелице, срушивши мит о његовој супериорности и невидљивости.
Обарање Ф-117А, четвртог дана бомбардовања Војсци Југославије, а посебно њеним ПВО јединицама које су трпиле највећи притисак, улило је велику дозу самопоуздања. Овај догађај, за који је свега касније за сат времена сазнао читав свијет био је снажна ињекција морала грађанима СР Југославије. Свједочанство о драматичној мартовској ноћи у којој је у сремском селу Буђановци завршен лет “невидљивог” авиона оставио је потпуковник Ђорђе Аничић, замјеник команданта Трећег ракетног дивизиона ПВО.
Записи из ратног дневника
– На ватрени положај стигао сам око 20:30 – записао је потпуковник Аничић у свом ратном дневнику који је касније под насловом “Смена”, објавио као књигу: Ушао сам у кабину поред лансиране рампе и сјео на мјесто помоћника руковаца гађања. Ту је био и командант Золтан Дани. Циљева у ваздуху било је на све стране, али на већим даљинама. Одједном сам на радару уочио циљ удаљен 23 километара. Кажем: “Дани, овај иде на нас”! Циљеви су се приближавали на петнаестак километара. Дани је наредио тражење циља, а ја укључење нишанског радара. Тог момента почела је игра мачке и миша…
Више од 10 секнди, сјећа се Аничић, неуспјешно су тражили циљ.
– Угледали смо га на даљини од 14 километара – наставља Аничич: Лијепо се видио на показивачима осматричког радара. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успјети, када је старији водник Драган Матић узвикнуо : “Дај га, Дај га”! Дани је командовао : “Циљ уништити”, прва ракета је кренула, послије пет секунди и друга. На екрану видим експлозију прве ракете. “Циљ је уништен”, пишу Новости.
На обарање “невидљивог” авиона Ф-117А, чуда америчке технологије “потрошено је” свега 23 секунде! У Буђановце је пао у 20 часова и 42 минута. За његовим командама сјео је амерички потпуковник Дејн Зелко. Имао је позивани знак “Вега 31” и припадао је Осмом сквадрону 49. крила америчког ваздухопловства из базе Холман.
Послије удара ракете, Зелко је изгубио контролу над авионом.
– Сјећам се да сам морао много да се помучим како бих успио да спустим руке довољно ниско да повучем ручке за катапулирање – касније је Зелко описао овај догађај.
Каву то технику имају Срби!?
Према Данијевим речима, тог 27. марта 1999. године сви су изненађено гледали вијест о обарању Ф117А и мислили да СРЈ има технику непознату за свијет.
– Имали смо руски систем 125 н Нева, била је то добро одржавана руска технологија с краја шездесетих која је у Југосавију дошла почетком осамдесетих – казао је Дани и додао да је ипак најважније било то што је борбена послуга била максимално обучена.
