По причама сведока Љубомира Симоничића, који не спомиње име школе и места – ђаци једне класе окупљени на зборном месту за један дан су постали војници. Позвати су да крену у бој на границу.
Појављује се њихов стари учитељ с пушком у руци, који у бој иде у трећем позиву, док његови ученици у првом. Млади ђаци су били раздрагани са очима пуним суза, последњи пут су се поздравили и мирно саслушали учитељев опроштајни говор:
„Мали моји ученици – јунаци! Куцнуо је час, када треба да се покажемо као јунаци, да смо достојни имена Српског. Дошао је час да осветимо Косово и да испунимо аманет наших неумрлих јунака Вељка, Синђелића, Рајића… Да покажемо да смо достојни потомци њихови. Наша браћа у Босни, Херцеговини, Банату и Бачкој и другим местима, још у ропству цвиле. Они нас зову да им помогнемо, да их ослободимо из ропства.
Прочитајте и:
ДРАГОЉУБ ТРАЈКОВИЋ: Како се свет поклонио једном наизглед обичном човеку
Ми морамо то учинити, јер нам је то света обавеза, од наших дедова који су ослободили ово парче земље, нашу драгу отаџбину и нама донели слободу. Па да ли се сме аманет погазити? Не. По сто пута, не! То би био неопростив грех. У школи вам рекох, какве су патње наше браће под туђином и шта је све наша дужност. Онда сте били веома мали и нејаки. Сада сте војници. У школи беше теорија, а сада је дошло време да се у пракси на бојном пољу покажемо. Надам се да нећете изневерити наше наде. Надам се и да ћете осветлати образ Српству.
Надам се да нећете осрамотити своје родитеље и свог старог учитеља, који вам је дао прво перо у руке и поучио свему што је добро, лепо и племенито. И ја, децо идем са вама. Ако не могу стићи, ја ћу вам муниције и хлеба дотурити, а ако буде потребе и у борбени ред стати са вама. У то име срећан пут ђаци, срећан пут војници. Идите мудро и не гините лудо. Желим да вас у путу и у борби свака срећа прати и да се од скори сви поново сретнемо и искупимо у великој Србији, у којој је уједињено све Српство. Сетите се свог учитеља и не заборавите своје свете дужности.“
Након тога храбра деца пођоше у бој из кога се већина никада није вратила, али на чијим костима је касније сазидан стуб наше отаџбине данас. Вечна слава!
