Са нашом намером упознао сам управника болнице. Одобрио нам је посету. Тесла је пришао кревету у ком је лежао Пупин. Уз руковање на српском му је рекао: ’Како си, мој стари пријатељу?’ Уместо да одговори, Пупин је заплакао. После два дана Пупин је умро
Двојица знаменитих српских и светских научника, Никола Тесла и Михајло Пупин, највећи део живота провели су у Америци где су начинили своја научна открића и техничке проналаске од епохалног значаја.
Никола Тесла (Смиљан, код Госпића, 1856 – Њујорк, 1943) био је врхунски геније, али није на прави начин финансијски валоризовао своја многобројна епохална открића. Стога је задње деценије живота провео у доста оскудним материјалним приликама. Међутим, његов достојанствени став према животу огледао се посебно у вријеме финансијских криза када није желио да се повинује иницијативи појединих пријатеља који су настојали да пруже помоћ славном научнику и проналазачу.
У том погледу је карактеристичан примјер писма које је Тесла, око 1934. године, упутио г. Радоју Јанковићу (1879-1943), који је између два свјетска рата био генерални конзул Краљевине Југославије у Чикагу и Њујорку. поводом иницијативе нашег другог познатог научника и проналазача у Америци Михајла Пупина (Идвор, Банат, 1854 – Њујорк, 1935) да се генију из Лике пружи материјална помоћ. Ево тог Теслиног писма:
,,Royal Jugoslav Consul General
1819 Brodway, N. Y.
Драги Многоцијењени госп. Јанковић:
Молим вас да јавите одмах госп. Пупину прије него што се велико зло догоди да ја нећу ни да чујем о његовом предлогу акопрем да му захваљујем. Таково што бих ја сматрао као највећу увреду. Кад би(х) то примио – помоћ од ових компанија цио свијет би мислио да је мој рад окончан и сви моји велики пројекти би пропали, био би(х) убијен као из пушке.
Мени не треба помоћи него тешкоћа. Чим теже тим боље. Ја најбоље радим у борби. Кад год хоћу, могу продати своје проналаске овим компанијама и они би радо платили велику своту и гарантирали би добар годишњи добитак. Но ја нисам таква луда. Моји проналасци ће контролисати ове компаније и ето ти наплата што заиштем, могао бих их уништити. Само мало причекајте па ћете видјети да сам ситуацију сасвим добро схватио.
Захваљујем Вам на Вашој доброј намјери и остајем у преши.
Ваш искрени пријатељ
Никола Тесла“
Иначе, између Тесле и Пупина су, у почетку, владали добри и пријатељски односи. Пупин је, на примјер, увијек подржавао Теслу и истицао његове изванредне заслуге за изградњу нових фундаменталних подручја електротехнике. Касније је, међутим, дошло до извјесног захлађења односа између ових двају великана српског поријекла. Коначно, до директног задњег дирљивог сусрета тих знаменитих људи дошло је непосредно прије Пупинове смрти, и то на његову инцијативу, када је лежао тешко болестан у једној њујоршкој болници. О томе постоје два записана свједочанства која су вриједна да их овдје пренесемо По првом, помирењу двојице великана допринио је Милош Тошић (Пљевља, 1893 – Београд, 1991), стари ратник, солунски борац, дипломата и дугогодишњи Теслин пријатељ.
Милош Тошић се упознао и спријатељио са Теслом за вријеме његове дипломатске мисије наше земље у Америци, гдје је радио од 1928. до 1938. г. Био је службеник Генералног конзулата Краљевине Југославије у Њујорку, па је често контактирао са Теслом. Много је цијенио тог генијалног проналазача. Тошић је знао за лоше односе између Тесле и Пупина и желио је да их измири, нарочито када му се Пупин посредно обратио да се лично заузме по том питању, о чему Тошић пише:
„Једнога дана, у марту 1935. године, када је Пупин био болестан, дошао је код мене у Конзулат његов секретар Јован Кајгановић. Саопштио ми је Пупинову поруку да жели да види Теслу. Одмах сам отишао код мог пријатеља и пренио му Пупинову жељу.
Тесла је дуже ћутао. Излагао ми је неке узроке лоших односа са Пупином. Настојећи да изађем у сусрет Пупиновој жељи, обратио сам се Тесли ријечима: ’Господине Тесла, велики људи увијек праштају, па и ви то учините!’ Тесла се замислио и одговорио ми је да о томе не може тренутно да одлучи. Дан касније јавио сам му се телефоном. Пристао је да оде у болницу код Пупина.
Са нашом намјером упознао сам управника болнице. Одобрио нам је посјету. Тесла је пришао кревету у ком је лежао Пупин. Уз руковање на српском му је рекао: ’Како си, мој стари пријатељу?’ Умјесто да одговори, Пупин је заплакао. После два дана Пупин је умро.“
Међутим, поред напријед наведененог (цитираног) свједочанства, постоји још једно које се односи на односе знаменитих научника Тесле и Пупина и начина како је дошло до њиховог помирења.
У недјељном броју Политике од 6. марта 2016. г. објављен је интервју новинара Славка Трошеља са Видосавом Јанковић, пензионисаном професорком Филолошког факултета Универзитета у Београду, поводом прославе њеног 97. рођендана. Из тог интервјуа преносимо први дио који се управо односи на то питање.
Госпођа Јанковић је рођена 6, марта 1919. г. у Риму, а кћерка је Радоја Јанковића, конзула К. Ј. у САД. Лично је познавала Михајла Пупина, иначе блиског пријатеља њених родитеља Радоја и Наталије. О самом Пупину, као и о његовом помирењу са Теслом, гђа. Јанковић дословно каже у интервују за Политику:
,,Упознала сам Пупина 1931. у мојој 12. години. Познавала сам и његову кћерку Ваву. Била је удата за Американца, финог господина, који је политички и научно био безначајан. Вава је била духовита и у најозбиљнијим ситуацијама. Ево једне њене шале: Кад је Пупин лежао мртав и откривен у великој катедрали ,Сен Патрик’ у Њујорку Вава је казала мојој мајци: ,Видите госпођо Јанковић, кад будемо хтеле лепо да изгледамо отићи ћемо код овога човека који припрема мртваце за сахрану да нас лепо уреди ‘.
Да ли сте познавали Николу Теслу?
Теслу никада нисам ни видјела. Кад су моји родитељи одлазили код њега била сам сувише мала да ме воде са собом. Теслу знам само по причи родитеља. Моја мајка је Теслу, у разговору са пријатељима, представљала као великог господина. Био је изузетно фин и шармантан, посебно према дамама, а био је, на одређен начин, боем. Становао је у хотелу ,Њујоркер’ у Њујорку. Никад није јео месо, али је волио ,сок од меса’, односно супу. Са Пупином није говорио скоро 50 година, али је од мојих родитеља често тражио да кажу како је Пупин.
Зашто су се посвађали Пупин и Тесла?
Ја се нисам ни родила кад су њих двојица заћутали. Причу сам чула од родитеља. Њих двојица су били и остали највећи научници свијета. Да није било Тесле не би било ни струје у овом облику, а да није било Пупина не би било радара, сонара, рендгена, мобилних телефона. Пупин је оснивач америчке агенције НАСА… До свађе је дошло због трећег човјека – Италијана Марконија.
Шта се догодило?
Тесла је тврдио да је он, а не Маркони, конструисао радио-апарат. На неком научном суду Пупин је стао на страну Марконија, а не Тесле. Маркони је успио да убиједи чланове научног суда да је он, а не Тесла пронашао формулу за систем радио-апарата. И Тесла се, послије тога, јако наљутио на Пупина, па је њихово ћутање трајало пола вијека, до судњег дана Пупина. Моји родитељи су, потпуно, били на страни Тесле. Моја мајка је успјела, пред Пупинову смрт, да помири двојицу највећих Срба свих времена.
Како је до тога дошло?
Пупин је почетком 1935. био тешко болестан, па је кћерки Вави казао да зове моју мајку и замоли је да доведе Теслу до њега у болницу. По Пупину, једино је моја мајка могла да доведе Теслу до њега. Пупин није хтио да оде ,Богу на истину’ посвађан са Теслом. Али, није било лако убиједити Теслу да, упркос свом тврдокорном ставу да не жели контакт са Пупином, ипак то учини. Борба моје мајке и Тесле трајала је цијело прије подне. И, најзад, послије дугих прича и Теслине шетње по соби, прихватио је молбу моје мајке: отишао је у болницу гдје је лежао Пупин.
Шта се тада догодило?
Моја мајка је увела Теслу у собу и обратила се Пупину: ,Господине професоре, Тесла је дошао да се види са Вама’! Онда је примјетила како обојица имају сузе у очима. Тада је изашла из собе и они су остали сами. Послије, не више од 15 минута, Тесла је изашао, а Пупин је, убрзо послије тога, заувијек затворио очи.“
На крају треба напоменути да се госпођа Видосава Јанковић претходно мени лично јавила телефоном у Београду (број је добила од уреднице Политике), и то када је излазио мој фељтон о Пупину у Политици, у коме сам изнио свједочење господина Милоша Тошића. Она је мени, у телефонском разговору, укратко рекла оно што је изјавила у свдје цитираном интервјуу. Нажалост, госпођа Јанковић је убрзо преминула послије њеног свједочења о задњем сусрету двојице великих српских и свјетских научника и проналазача.
Пише: Војислав Гледић
