Нажалост, оригинални Мештровићеви планови за споменик на Теразијама нису сачувани.
Прича о томе како је Победник тешком муком „изборио“ своје место у српској престоници, како је првобитно требало да стоји на Теразијама и како се није много допао оновременој чаршији често се препричава, али како је овај симбол Београда заправо требало да је зове много је мање познато
Давне 1913. године председник Београдске општине Љуба Давидовић је од већ чувеног вајара Ивана Мештровића затражио да, у част српске победе у Балканским ратовима, изради споменик који би стајао на најпрометнијем београдском тргу – Теразијама.
Први светски рат и стварање нове државе омели су Мештровићев рад, па је до постављања споменика дошло тек 1928. године и то не на Теразијама, како је првобитно планирано, већ на Београдској тврђави. Пре тога, споменик је жестоко критикован, а добром делу јавности је сметала и чињеница што је мушкарац којег је Мештровић извајао – го.
Читава ова прича добро је позната јавности и често препричавана, а у њеној сенци обично остају занемарени неки други детаљи – на пример, како је Иван Мештровић заправо замислио да споменик изгледа и како је он у ствари требало да се зове.
Нажалост, оригинални Мештровићеви планови за споменик на Теразијама нису сачувани. Познато је да је модел предвиђао монументалну фонтану пречника од осам метара, са четири лава која би је красила и у средини петостепеним стубом од пет-шест метара – симболом петовековног ропства под Турцима.
На врху стуба би стајала мушка статуа са птицом у једној руци и спуштеним мачем, окренутим надоле, у другој као симбол мира и мирољубивости, али и спремности да у сваком тренутку реагује на напад.
Прочитајте и:
Интересантно је и то да је овај споменик заправо тек касније постао „Победник“. Првобитно, читава композиција је требало да се назове „Весник победе“. Ово име се помиње у преписци вајара и градских власти.
Касније је ипак, очигледно по Мештровићевој идеји, који је волео друго име, споменик назван само „Победник“, мада се као једно од незваничних имена дуго помињало и „Соколар“ по чему би се дало закључити да је птица у руци победника – соко.
У време откривања споменика било је још оних који су га звали старим именом. Одјек тога може се наћи и у говору који је тадашњи председник београдске општине др Косте Кумануди одржао на откривању споменика на Калемегдану 7. октобра 1928. године.
– У споменику оличен је весник, који је оних великих дана стварања наше државе објавио широм света победу из које је поникла краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Данас, ослоњен на свој мач, тај весник поносно се уздиже као горди чувар крвљу стечене слободе. Овај је споменик дубоки симбол несаломљиве снаге, који у себи носи дух нашег племена, јер ће, бдијући над капијама града, служити као вечна опомена да се не сме и не може разбити оно што је народни геније створио – рекао је Кумануди.
Био је то први говор који су Београђани слушали путем мегафона.
