Историју Србије нису обележили само ратови, крвави преврати и политичке размирице, већ и велике љубави које су се догађале онима који су земљом управљали.
Срећу да једну такву љубав проживи имао је и кнез Павле, Карађорђев праунук, који се нашао у погрешно време на погрешном месту, те је оптужен за највећи злочин који човек може да учини – за издају земље, а да му није омогућено да било шта каже у своју одбрану.
Али зато је имао Олгу и њену безграничну оданост.
Детињство и младост
Кнез Павле Карађорђевић рођен је 15. априла 1893. у Петрограду, од оца кнеза Арсена, млађег брата краља Петра Првог, и кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато. Његови родитељи су се 1895. развели, па је мали Павле од тада живео у домаћинству свог стрица, кнеза Петра Првог Карађорђевића у Женеви. Како је Петар Први 1903. проглашен за краља Србије, породица се сели у Београд. Следеће године кнегиња Аурора умире.
Основну школу и гимназију Павле је завршио у Београду, а на Оксфорду је дипломирао историју уметности. Често боравећи у Лондону, наочити младић посећивао је балове, на којима је увек био радо виђен гост.
Љубав на први поглед
Било је лето 1922. када је на једном од њих угледао деветнаестогодишњу Олгу, која не само да је била права лепотица, већ је била крајње симпатична, срдачна и спонтана. Њено ведро лице красиле су необично лепе плаве очи, прса и руке били су јој заобљени, док јој је врат био приметно дугачак, те је подсећала на египатску принцезу Нефретити.
Павле се заљубио на први поглед. Осим плавих очију, Олгиним венама текла је и плава крв – њена бака по оцу била је сестра руског цара, а деда од данске краљевске лозе. Мајка кнегиње Олге била је велика руска кнегиња Јелена Романов, ћерка великог кнеза Владимира, а отац дански и грчки принц Никола.
Олга је у свој дневник једног јутра написала: ’Павле је моје јутарње и залазеће сунце!’
Бал код Зије Вернер
‘Увек се будила пре Павла. Волела је да га посматра док тихо дише склопљених очију, окренут на страну. Гледала га је. Чиме је то заслужила, где је то у свемирском пространству, међу недокучивим звездама, било записано да се њих двоје сретну на балу код Зије Вернер. Уопште јој се није ишло. Сличних балова је било безброј, сводили су се на исто и почињали су да јој иду на нерве. Колебала се, али је Зија била упорна, па је на крају прихватила.
И тада јој се догодио Павле. Осмехнула се сећајући се како је покушао да је упита хоће ли са њим на биоскопску представу. На себи је имао црни фрак, који је још више истицао бледило његовог лица. Сјајне косе, зализане уназад, био је најпривлачнији међу свим принчевима Европе. Цео женски Лондон је јурио за њим. А он је стајао пред њом, потпуно смушен.
Позив у биоскоп
Принц једне државе, сјајан интелектуалац о коме је слушала од својих пријатељица, велики познавалац ликовне уметности, познаник Ентонија Идна, који га додуше није много подносио, што ће Олги касније бити веома неразумљиво, могао је да јој предложи да оду на коњске трке, у оперу, на позоришну представу, управо се играла Шекспирова ‘Укроћена горопад’, на изложбу француских мајстора 18. века. Уместо тога он се одлучио за биоскоп, као трговачки помоћници из предграђа.
Толико је оклевао, да је она коначно упитала: ‘Да ли вас добро разумем? Ви бисте хтели да ме позовете да одемо у биоскоп?’ Сетила се белешке у свом дневнику, те сада већ далеке године записала је: ‘Принц Карађорђевић је веома стидљив’. Касније ће се показати да је Павле заиста онакав каквим га је она први пут доживела.’
Венчање кнеза Павла и кнегиње Олге
Кнез Павле и кнегиња Олга венчали су се 22.октобра 1923. у Београду, а кум је био војвода од Јорка, потоњи британски краљ и цар Индије Џорџ Вл са супругом Елизабетом, краљицом мајком краљевске куће Велике Британије.
‘Ни једног секунда се није покајала што се удала за њега. Венчање грчке и данске принцезе, унуке великог кнеза Владимира, другог сина цара Русије Александра Другог Романова, могло се обавити у Лондону. Њени родитељи су то желели – велики број званица, лондонска катедрала, гламурозни обред, свакако присуство краља и краљице, кум војвода од Јорка, фотографије у свим светским листовима.
Они су се одлучили, на запрепашћење њеног оца, а посебно мајке, за Београд, калдрмисане улице, фијакер који су вукли коњи са кићанкама, капелу у близини двора и поклике масе на улицама, чије узвике није разумела. Ипак, у неким васељенским пространствима било је одређено да се њих двоје сретну.’
Кратка заједничка срећа
Већ следећег августа заљубљеном пару родио се први син Александар, у јуну 1928. рађа се Никола, а у априлу 1936. свет је угледала принцеза Јелисавета. Биле су то најсрећније године у животу Олге и Павла. Породица је зиме проводила у Београду, а лета на Бохињском језеру у Словенији.
Када је 9. октобра 1934. у Марсеју извршен атентат на краља Александра л Карађорђевића, кнез Павле је постављен за краљевског намесника Југославије, што је био све до 27. марта 1941. У време када се одлучивало о судбини земље, он је имао само два избора: да прихвати Хитлеров предлог за приступање Тројном пакту, или да му се супротстави са ослабљеном армијом.
Одлучио се за прву варијанту, што је изазвало буру негодовања у земљи, војни удар и то да је Југославија окупирана за само једанаест дана. Кнез Павле је проглашен за издајника само због свог покушаја да избегне рат, те је изгнан из земље.
Мислила сам да ћу умрети
‘Олга је стајала на средини просторије и смирено је показивала двема слушкињама шта ће ставити у отворене кофере. Када је Павле ушао у собу, дала је знак слушкињама да изађу. Врата су се за њима затворила. Олга се бацила Павлу у загрљај: ‘Душо!’ Пољубила га је обгрливши га. Осећала је како његова топлина пролази кроз њено тело.
Одмакла је главу гледајући га у очи: ‘Мислила сам да ћу умрети, љубави’. Павле ју је дотакао по образу: ‘Како су деца?’ Олга се осмехнула: ‘Ако изоставимо Александрову Демидовску црту да изађе на улицу и покаже побуњеницима ко је Карађорђев потомак, све је уреду.’ ‘Ти?’ ‘Сада сам добро.’ Наново га је загрлила.
Прогнани смо, идемо у егзил
Прелазила је шаком по његовом потиљку. ‘Да ли знаш колико сам се уплашила за тебе?’ ‘Знам.’ ‘Не, не знаш Павле Карађорђевићу. Никада нећеш ни знати. Ви Карађорђевићи сте посебна врста. Сматрате да жене треба да луде за вама, а притом ви љубоморно негујете свој его. Мислила сам да ће ти се нешто страшно догодити. Ноћас сам спавала као у бунилу. Више никада немој то да ми урадиш, јеси ли ме разумео Павле Карађорђевићу.’
‘Олга,одлазимо!’ ,Знам. Добри људи су се потрудили да ме обавесте. Увек имаш добре људе који уживају у туђим невољама. Али Павле, обећај ми…’ ‘Све што желиш!’ ‘Обећај ми да ћемо остати заједно, да се никада нећемо раздвојити!’ ‘Обећавам ти!’ ‘Иначе ћу престати да постојим. Да ли то разумеш Павле Карађорђевићу, љубави моја?’
‘Прогнани смо Олга. Идемо у егзил.’ ‘А шта си друго могао да очекујеш? Прегураћемо ако останемо заједно. Важно је да сачувам породицу, да сачувамо нас двоје.’ Зграбила га је за рамена и протресла: ‘Боже, колико си ми недостајао!’
Кућа у џунгли
За кнежеву породицу почеле су године пуне горчине и бола. Преко Грчке и Египта породица је стигла у енглеску колонију Кенију, где су интернирани под енглеском стражом усред џунгле, у кућу на обали језера Наиваша.
У свој нови дом стигли су на дан рођендана кнеза Павла, а Олга је у свој дневник тада записала: ’Стигли смо на то место после пола сата вожње по прашини од станице… У кући нико није живео месецима, сва је мрачна и прљава, вода је нечиста, нема светла, ни радија, башта је, уствари, дивље растиње поред џунгле, језеро пуно нилских коња, а видели смо и питона врло близу. Права мора! Ту је немогуће живети. Али не смемо изгубити веру и храброст!’
Кнегиња Олга није никада изгубила веру и храброст, већ је верно пратила мужа у свим недаћама које су га снашле. Што због климе, што због одсечености од света коме је припадао, у Африци је кнез Павле имао великих здравствених проблема.
У тој забити, у сиромаштву које је било неподношљиво у односу на живот у Белом двору у Београду, Олга је у свој дневник једног јутра написала: ’Павле је моје јутарње и залазеће сунце!’
У јуну 1943. породица је пребачена у Јужну Африку, у Јоханесбург, а 1948. се најзад враћају у Европу и настањују у Женеви. У домовини им је, у међувремену, све било конфисковано – дворац ’Брдо’ код Крања у Словенији, кућа у Београду и сва покретна имовина из Белог двора, успомене, албуми са фотографијама, лична писма… Павле никада више није видео своје слике које су тамо остале, а које је годинама са љубављу куповао. Све је, ипак, стоички поднео и као истински племић никада се није бранио од клевета.
Трагедија их је скрхала
На жалост, са повратком у цивилизацију, недаћама брачног пара није био крај. У аутомобилској несрећи у близини Лондона, априла 1954. године, њихов син кнез Никола изгубио је живот. Аутомобил који је возио склизнуо је са пута у јарак пун воде. Онесвешћен на седишту, младић се удавио. Родитељи никада нису прежалили смрт свог сина.
Кнез Павле је, месецима после сахране, написао блиском пријатељу писмо: ’Сезона је у пуном јеку, кажу, али ми не виђамо никога и више нам није до тога. Има ствари од којих се човек никада не опорави, па наставља да живи механички, јер мора да живи, али нема више ни сврхе, ни жеља.’
Приврженост која се ретко среће
Кнез је после ове трагедије много мање путовао, поклањао је музејима и галеријама слике и ретке уметнине, уживао је у својим унуцима, али никада више није свирао, нити је слушао музику коју је волео… У париској улици Шефер замрла је заувек музика Шопена и Баха.
До краја живота остао је са својом вољеном у Паризу, где је и преминуо 1976. године. Кнегиња Олга поживела је још 20 година, али је била јако усамљена и није хтела да види никог после смрти мужа. Умрла је у 95. години у Паризу, а сахрањена је у Лозани поред вољеног супруга и сина.
Успомену на безграничну љубав својих родитеља чувао је кнез Александар (који је преминуо 2016. у Паризу) и принцеза Јелисавета, која је једном приликом о љубави својих родитеља рекла: ’То је реткост у животу, али је дивно што ипак постоји. Моја мајка је у свему следила оца, а он је само хтео да спаси народ и милион људи који су у рату погинули. Зато је морао да пати. Мора да је било у питању нешто космичко у томе што је изабрао ту судбину. Мислим да свако од нас бира своју судбину’.
* Цитирани одломци у тексту преузети су из књиге Верослава Ранчића ‘Коначна истина’
Преузето: Опанак
