Само седам година након што је Бел измислио телефон, „чудесну справу која преноси глас“, прво „хало“ зачуло се и у Београду. Било је то 14. марта 1883. године. Са једне стране је говорио Теша Николић, српски министар војни, а са друге капетан Коста Радисављевић.
За стизање телефона у Београд најзаслужнији је био Панта Михајловић – саветник и пријатељ Николе Тесле који је, право из Њујорка, где је био шеф фирме „Сименс-Халске“, решио да се врати у Београд и модернизује Србију. Године 1882. добио је од краља Милана дозволу да у престоници подигне телефонске станице.
Београђани нису имали разумевања за „новотарију“ па је Михајловић сам, од својих пара повезао кафану „Три листа дувана“, у којој је било смештено инжењерско одељење војног Министарства, и касарну на Палилули. На тој релацији је и обављен први телефонски разговор у Београду на опште одушевљење присутних званичника.
Прочитајте и:
ПОГОДАК СА 1500 МЕТАРА: Знате ли како је каплар Степан Вуковић усмртио аустроугарског официра?
Ипак, јавност је и даље била сумњичава, па је од првог разговора до успостављања јавног телефонског саобраћаја у Србији, претекло више од једне деценије. У мају 1897. године у Београду је прорадила прва телефонска централа смештена у Коларчевој задужбини у којој се тада налазила Главна београдска пошта и Главни телеграф.
И тако је кренула расподела телефонских бројева. Новинар „Новости“ Љуба Бојовић био је први цивил који се пријавио, па је његов телефон добио број 1.
Међутим, када се дошло до броја 13, настао је застој јер нико није желео „малерозну цифру“. Забележено је да је чак један познати београдски адвокат поручио да не само да му не пада на памет да узме број 13, већ да неће ни било који број чији збир износи 13!
Преузето са: Србија Данас
