Скоро да нико од нас нема члана породице који није робовао на злогласном Голом отоку. Овај концентрациони логор, на коме су зверски мучени и убијани противници комунистичког режима, формиран је 1949. године, и трајао све до 1988. године.
Према званичним подацима на Голом отоку било је затворено 16.101 особа, од тога њих 413 је изгубило живот, а страхује се да је овај број још и већи. Спекулише се да је од 3.000 до 15.000 људи ту скончало под батинама, од изнурености, дифтерије или се просто убило скоком у амбис.
Затвор се састојао од четири логора: Први мушки (Мала жица), Други мушки (Велика жица), Петрова рупа (Кота 101) и касније Женски логор. Први женски логор био је на Светом Гргуру, као и официрски логор.
Кад се погледају проценти, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци. Било је нешто мало и Словенаца и Албанаца. Међутим, проценти нису једини показатељ. Ако се погледа мапа коју прилажемо, види се да алармантан број људи који је доведен из Црне Горе: из појединих подручја одвођено је скоро 650 људи, док је најмање људи или нимало одведено из Словеније и Хрватске, углавном усташа.
Према овој мапи, не постоји место у Црној Гори из које неко није одведен у злогласни логор. Стога је право питање ових дана, у којима је поновно актуелна антируска хистерија и „унутрашњи непријатељ“, није ли цијела трагедија овог народа, што смо били душмани самима себи?
Извор: ИН4С
