Острво је било широко 500 метара и дугачако 1.700 метара, а његова површина се састојала од песка и шљунка који су насипале воде Дунава
Године 1964. Југославија је започела свој пројект изградње огромне хидроелектране Гвоздена врата. То је значило да ће острво нестати са лица Земље. Георге Георгију-Деж, тадашњи председник Румуније, потписао је споразум којим је острво могло бити потопљено.
Иако је нестало пре више од пола века, једно острво на Дунаву на тромеђи Србије, Румуније и Бугарске се појављује на Гугл мапама.
Ада Кале налази се на само 60 километара северно од места где се срећу границе Србије, Румуније и Бугарске. Острво су окруживале масивне стене које су због своје импозантности добиле назив и „Гвоздена врата“, а својом силином их је обликовала једна од највећих река у Европи.
Острво је било широко 500 метара и дугачако 1.700 метара, а његова површина се састојала од песка и шљунка који су насипале воде Дунава.
Кроз векове, Ада Кале била је део многих различитих историјских догађаја и позната је под различитим именима. Први пут острво спомињу у службеном извештају из 1430. године Теутонски витезови, који су га звали Сан.
Такође је био познат као Уј-Орсов острво (мађарски), Орсовострво (српски) и Инсула Орсовеи (румунски), Неу-Орсцхова (немачки), Поризза (италијански) и Аба-и-Кебир (арапски). На крају је име Ада Кале, које су острву дали острвљани, постало је најчешће турско име што значи „острвска“.
Прочитајте и:
Једна од првих већих грађевина на њему била је тврђава у стилу Ваубан коју је изградила Хабзбуршка монархија. Требала је да одбрани Европу од османских напада, али Турци су га ипак освојили 1699, а након тога су га неколико пута губили и поновно освајали. Аустријанци су га заузели током рата 1716-1718. Османлије су га поново преузеле 1738. године, а Аустријанци су острво вратили 1789. године. Међутим, 1791. године били су присиљени да га врате поново Османском Царству. Ствари су се измениле 1878, након потписивања Берлинског уговора, кад је Ада Кале остала заборављена те се нашла у необичном положају. Иако је острво правно припадало Аустроугарској, његово становништво је још увек било под влашћу османског султана, који је острво ставио под своје лично власништво и одредио властитог Мудира (градоначелник) и Кадију (судију).
Напокон, 1913. Мађарска је одлучила да анектира Аду Кале, а након Првог светског рата, острво и његова северна обала додељени су Румунији. Током целог тог раздобља Османско Царство није прихватило нити једну од горе наведених анексија. Све до 1918. непрестано су слали војни одред на острво како би заштитили своје интересе. Напокон, Ада Кале била је њихов последњи европски територијални посед западно од Едирнеа. Коначно су ослободили Аду Кале 1923. године, након што су потписали Лозански уговор и успоставили модерну Републику Турску.
До 1931. године острво је погодио велики талас сиромаштва, али то се променило након што је румунски краљ Карол ИИ посетио Аду Кале и одлучио да изврши ослобађање од пореза за своје грађане. То је на острву донело велике промене, претворен је у егзотичну, романтичну и профитабилну туристичку дестинацију, коју је посећивало на хиљаде људи годишње.
Прочитајте и:
Становници су били припадници различитих култура, већином Турци, неки су били из Босне, из Бугарске, али било је и Киргиза, Алевита, Сунита, Албанаца. Са својим уским улицама и џамијом острво је својим посетитељима нудио јединствен поглед на „Оријент у срцу Европе“. Његов главни трг био је препун кафића и продавница за оријентални текстил и накит. Већина становништва је живела од риболова и узгоја дувана, али и од туриста и кријумчарења.
Крај Другог светског рата на острву је донео још промена. Румунија је постала комунистичка земља, а у страху да ће Румуњи покушати емигрирати преко реке у мање репресивну Југославију, њихова влада је ограничила приступ острву.
Аду Кале је тада поновно погодило сиромаштво, а у жељи да се реши растуће незапослености румунски комунистички вођа Георге Георгију-Деж на одлучио је да на острву изгради малу фабрику. Међутим, она није добро пословала, а то је значило почетак краја острва
Године 1964. Југославија је започела свој пројект изградње огромне хидроелектране „Гвоздена врата“. То је значило да ће острво нестати са лица Земље. Георге Георгију-Деж потписао је споразум којим је острво могло бити потопљено.
До 1968. године сви су напустили острво и неки предмети попут делова џамије, базара и гробља пресељени су на Симиан, оближње острво. Ада Кале је нестала 1971. године, а све што је данас остало од острва је сећање на његово постојање.
