На данашњи дан, 12. марта 1880. године, рођен је један од представника импресионизма у српској поезији, Владислав Петковић Дис.
Рођен је у малом месту, селу Заблаће, у близини Чачка, у коме је уписао и завршио Гимназију, да би 1902. године, такође у Чачку, завршио и Учитељски факултет.
По завршетку студија добио је посао учитеља у селу Прлити у близини Зајечара. Није волео да предаје, али с обзиром на то да од поезије коју је писао није могао да зарађује, морао је да буде наставник.
У Београд се преселио 1903. године где је постао истакнут књижевник, након што је објавио своје песме у књижевном часопису Идила.
Када је постао царински службеник у општинској влади имао је све услове да се препусти својој поезији – имао је довољно новца и довољно времена да неометано пише. Тада је са Симом Пандуровићем постао помоћни уредник часописа Књижевна недеља.
У књижевности су и Дис и Пандуровић сматрани „децом ужаса“ (франц. enfants terribles) јер су били под утицајем Шарла Бодлера и наших представника симболизма, као што су Шантић, Дучић, Ракић, Ћоровић, па чак и Скерлић пре него што је напустио овај правац.
Током Првог и Другог балканског рата и Првог светског рата био је у војној служби као новинар, па је као ратни дописник верно приказивао битке српске војске.
Надимак „Дис“ Петковић је изабрао из два разлога. Као прво, Дис представља понављање другог слога његовог имена. Као друго, Дис је на енглеском језику део имена римског бога подземног света. Тиме је Петковић хтео себе да увелича, а истовремено и да кроз своје име означи мрачан тон своје поезије. Био је чести посетилац београдских кафана на Скадарлији у којима се истовремено предавао алкохолу и писању нових стихова.
„Јер свако живи у гробу свом, само што неће да види гроб.“ – В. Петковић
Када је часопис престао с радом, Дис се оженио прелепом поштанском службеницом Христином-Тинком која је одмах добила почасно место у његовим стиховима. Родила му је двоје деце, Гордану и Мутимира.
Приликом избијања Првог балканског рата, Дис је био позван у војну службу као новинар. Био је млади ратни дописник који је верно приказивао битке српске војске током Првог балканског рата 1912. године, затим током Другог балканског рата 1913. године, па и током несрећног Великог рата који је одмах потом уследио.
Био је сведок жестоких битака 1914. и 1915. године у којима је српска војска успешно одбила два аустријска упада, пре него што су се умешале Немачка и Бугарска приморавши војску Краљевине Србије да се повуче преко опасних албанских планина на грчко острво Крф. Дис је с Крфа послат у Француску да се опорави и опише целу трагедију која их је задесила.
Враћајући се на Крф једним италијанским бродом 29. маја 1917. године, трагично је изгубио живот када је немачка подморница на Јадранском мору напала и потопила поменути брод. Због начина на који је умро, Дис је прозван „уклетим песником“. Сасвим случајно, његова прва збирка песама из 1911. године, „Утопљене душе“, алудирала је на такву трагедију.
Дисова поезија
Дис је увео ирационалне и подсвесне мотиве у српску лирску поезију. Био је необичан и јединствен песник почетка 20. века. Његове мрачне и, донекле, тајанствене теме и модерни стихови нису били прихваћени у то доба, али се зато данас сматрају дубокоумним, а његове поруке универзалним. По неким елементима, његова поезија се може поредити с поезијом америчког песника Е. А. Поа. Ако је ико у српској поезији тежио складу, то је био Владислав Петковић. Сва његова дела одраз су те потребе. Заправо, оно што је Дис тражио је склад светлости и таме.
Неке од његових збирки песама су “Утопљене душе” и “Ми чекамо цара“, а најпознатије песме су “Тамница“, “Можда спава“, “Споменик” и “Нирвана“.
Прва строфа Дисове песме Тамница сведочи о његовом виђењу рођења и самог живота као тамницу у којој је завршио против своје воље:
То је онај живот где сам пао и ја
с невиних даљина, са очима звезда.
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, ко птица оборена гнезда.
То је онај живот где сам пао и ја.
