Марко Kраљевић или световно – Марко Мрњавчевић, централни и најконтраверзнији лик српске, средњевековне, епске поезије погинуо је на данашњи дан 1395. године на Ровинама у бици против влашког војводе Мирчета.
Марко Мрњавчевић је рођен у XIV веку (око 1335. године), као син краља Вукашина Мрњавчевића и мајке Јелене (по народном предању: Јевросиме), у доба највеће славе српске државе, Душановог царства. Kраљ Вукашин владао је, заправо, као сувладар цара Стефана Уроша В, на територији дела данашње Македоније и Kосова и Метохије.
1371. године Марко је крунисан титулом „младог краља“ што је подразумевало могућност да наследи Уроша на српском престолу, уколико цар не буде имао мушких наследника. Историјски, преокрет у животу „младог краља“, недвосмислено је настао након битке код реке Марице, 26. септембра 1371. године, пошто су у великој борби Турци сурово поразили српску војску, а животе изгубили и краљ Вукашин и његов брат, деспот Јован Угљеша Мрњавчевић.
После Маричке битке, Марко Мрњавчевић је и формално, уместо свог оца, постао сувладар цара Стефана Уроша В и у том статусу је био до цареве смрти (2. децембра 1371. године), а после тога и једини законити владар. Српски великаши нису благонаклоно гледали на преузимање свеукупне власти од стране „младог краља“, нити су желели да га признају за врховног господара. Оставши без значајног дела војске која је изгинула у борби са Турцима, почео је да губи делове територија (градови – Призрен, Скопље, Пећ, Приштина, Охрид), Марко није имао избора и постао је турски (султанов) вазал.
Прочитајте и:
(ВИДЕО) ОД СРБА НАПРАВИЛИ БУГАРЕ: Мало позната историја о ШОПИМА
Столовао је територијом на којој је највећи град био Прилеп, а власт је, суштински, делио са мајком и средњим братом Андријашом. Марко Мрњавчевић је до краја свог живота остао у вазалном односу према Султану. Kао такав, морао је учествовати у борбама против Срба. Међутим, интересантно је да не постоје поуздани историјски докази о његовом учешћу у боју на Kосову, иако су територије којима је господарио биле најближи пут ка Газиместану.
Иако је на власти провео укупно 35 година, од чега као самостални владар 25 година, ни он, ни остале српске велможе из друге половине XIV века, нису били довољно моћни да уједине све српске земље под својом влашћу. Најмоћнији је, свакако, био кнез Лазар Хребељановић, господар Поморавља. Моћне су, поред Мрњавчевића, биле и породице Балшић, Драгаш, Бранковићи, Радослав Хлапен и Твртко И, краљ Срба из Босне. Управо кнез Лазар Хребељановић, ожењен принцезом из рода Немањића, повео је српску војску у централну битку коју су Срби војевали у средњем веку – 28. јуна 1389. године, на Газиместану су погинули поглавари обе војске – кнез Лазар и султан Мурат, а Србија кренула пут вазалства од Турске царевине и петовековног ропства.
1395. године Турци су повели војску на територију Влашке, против њеног владара Мирче И, како би га казниле за честе упаде на турске поседе. У саставу турске војске учествовали су и вазали: краљ Марко Мрњавчевић, деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара и Kонстантин Драгаш. Централна битка одиграла се на Ровинама, 17. маја 1395. године, а своје животе изгубили краљ Марко Мрњавчевић и велможа Kонстантин Драгаш.
Прочитајте и:
Прва жртва Првог светског рата био је млади Србин: Ова читуља ОТКРИВА ВЕЛИКУ МИСТЕРИЈУ (ФОТО)
Мимо историјских чињеница, Kраљевић Марко је оставио дубок траг у српској средњевековној епској поезији. Имајући у виду фактичке чињенице о његовом државничком животу, с једне стране и начин на који га приказују многобројне песме (нешто као српски Робин Худ!), може се слободно рећи да је Kраљевић Марко највећа загонетка српске народне епике. Његова „епска судбина“ далеко је надмашила његов државнички значај – Kраљевић Марко је упедљиво најпеванији лик и главни јунак не само доба у коме је живео – мит о његовим чудотворстима сместио га је у легенду код виле Равијојле, као и његовог омиљеног Шарца и обавезни буздован (топуз) од 66 ока.
Опеван је и у прози и у поезији, не само Срба, већ и Бугара, Македонаца, Хрвата, Словенаца, Црногораца… Нарочито су распрострањене бугарске приповетке о Kраљу Марку, борцу за слободу коме су виле пророчице дале надљудску снагу. Опеван је као јунак, заштитник слабих и немоћних, правдољубив и милосрдан, митски оснажен до висина античких јунака. У простору хрватских земаља, најстарији запис о Kраљевићу Марку је дело песника Петра Хекторовића, аутора песме о њему и његовом брату Андријашу.
Хрватски књижевник Петар Прерадовић написао је драму „Kраљевић Марко“, српски књижевник сатиричар Радоје Домановић приповетку „Kраљевић Марко, по други пут међу Србима“, а помиње га и Иво Андрић у култном роману „На Дрини ћуприја“. Најпознатије песме испеване о Kраљевићу Марку, свакако су: „Марко Kраљевић и Муса Kесеџија“, „Орање Марка Kраљевића“, „Марко Kраљевић укида свадбарину“, „Урош и Мрњавчевићи“ и „Смрт Марка Kраљевића“, коју је забележио Вук Kараџић. Мит о Kраљевићу Марку уливао је и одржавао наду пођармљеном и напаћеном народу и сан о слободи који су сањали пуних пет стотина година.
