Светомир Николајевић рођен је 27. септембра 1844. године у Радуши крај Уба. Био је члан Српске краљевске академије, а у периоду од 3. априла 1894. године до 27. октобра исте године премијер Србије. Био је и први Србин номинован за Нобела.
Такође, био је градоначелник Београда и министар унутрашњих послова, један од оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве…
Студије на филозофском факултету започео је Београду, али школовање је наставио као државни питомац за историју и светску књижевност у Цириху, Берну, Паризу и Лондону.
После тога постао је први професор који је студентима квалифоковано тумачио западноевропску књижевност.
Одувек је био активан у политици, најпре као један од оснивача Радикалне странке, а затим и као народни посланик у скупштини.
У истој години био је министар унутрашњих послова и председник владе. Као председник владе укинуо је Устав из 1888. године, у чијем је писању учествовао.
Прочитајте и:
Марија Карађорђевић: Животна прича највољеније српске владарке
Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1887. године, док је 1915. године европски ауторитети предложили су га за Нобелову награду за мир. Разлог је био што је Николајевић био велики поборник међународног мировног покрета и залагао се за унапређење светског мира. Нажалост, Србија је тај предлог није подржала и практично га је одбацила. Те године Нобелов комитет није ни доделио награду за мир.
За време Првог светског рата остао је у Србији, живео је у једном селу код Пожаревца. Добио је понуду окупатора да буде цивилни гувернер окупиране Србије, али понуду је одбио.
Од заборава га чува улица у Београд, на Звездари, која је названа по њему, као и Основна школа у родном селу Радуше.
Умро је 1922. године у Београду, сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
