Песник Осман Ђикић рођен је 1879. у Мостару у угледној грађанској породици. Био је Шантићев савременик и супруг глумице Зорке Топаловић. За себе је говорио да је Србин исламске вере и због тог схватања избачен је из гимназије са образложењем да погубно делује на школску омладину својом тезом да су „православни и муслимани браћа двеју вера“. Од те гимназијске идеје Ђикић никада није одустао.
Интересантна је и прича о љубави са глумицом Зорком Топаловић која побеђује верске разлике и коју је са дивљењем посматрао и Алекса Шантић.
Прочитајте и:
Да ли знате да постоји „Химна Срба муслимана“? Моћне Османове речи одјекују
“Осман и Зорка успијевају да савладају те отпоре и има та једна лијепа прича да је Алекса Шантић рекао Ђикићу да је он и бољи и храбрији, јер је урадио оно што Шантић никада није”, рекао је књижевник Мухарем Баздуљ.
Осман Ђикић објавио је три збирке песама. Његова напознатија песма је севдалинка “Ђаурка” коју су певали војници у паузама између битки.
Премунио је од туберкулозе прерано у 33. години живота.
Аманет од ђеда
У долафу мога дједа
С десне стране у претинцу,
Кад још бијах грјешно дјете,
Виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена,
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: „Нека, нека!”
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут,
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти нијеси пољубио,
Само хадер — илијаза,
и пољупце си пољубио
својих рахмет праотаца.
Тако ђедо, ал’ не оде
Већ одавно с овог свијета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто се држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета,
Да србујем како треба.
Преузето са: Опанак
