На данашњи дан 1815. године одиграо се Бој на Љубићу, брду 4 километара удаљеном од Чачка.

Други српски устанак тек што је почео, али ако је судити по исходу ове битке, у којој је српска војска победила троструко јаче турске снаге, Срби су имали чему да се надају. Највећим делом, то је била заслуга једног човека – Танаска Рајића.

“Ђорђија за вођу!”
Атанасије (Танаско) Рајић рођен је у Страгарима под Рудником 11. фебруара 1754. Није Танаска никада занимала политика. Занимала га је слобода.

Зато је и био међу првима који су на Сретење 1804. у Орашцу викнули: “Ђорђија за вођу!” изабравши тако да их у борби против Турака предводи Карађорђе Петровић. Вожд му је тада предао црвено-белу заставу и Рајић је и званично постао барјактар устаничке Србије.

Ратовао је Танаско и крварио за Србију где год је требало. Зато је и сматрао да има право да каже када му се нешто не свиђа. Тако је и, годинама касније, дошао у сукоб са тим истим Карађорђем чије је устоличење за вођу помогао. Није му се допадало што овај о свему жели да одлучује па му је то отворено и рекао.

Након тога вратио се у своје село. После пропасти Првог српског устанка, својим очима могао је да види шта значи турска освета.

“Од сто рана, од сто јатагана, паде Рајић, јунак од мегдана!”
А онда је дошао у Други српски устанак… Иако већ у годинама, славни српски војник одазвао се Милошевом позиву и вратио се у борбу, поставши капетан Обреновићеве војске. Имао је 61 годину када је повео устанике на Љубић.

Борба је започета у јутарњим часовима препадом Турака, али ни Рајићеви устаници се нису дали. Искусни војвода није се одвајао од својих топова чак ни када је ситуација постала тешка. Турци су их опколили, војници су почели да узмичу, али Рајић није имао намеру да се помери “ни за педаљ”.

“Станте, браћо, ако Бога знате; што сте се тако преплашили; та и из Турака тече крв као и из нас. Зар ове топове остављате, од Бога не нашли? Знате ли какве смо муке пропатили док топова не имасмо?”
— храбрио је Танаско своје саборце.
Кад је видео да су Турци потпуно продрли у шанчеве српских устаника, извадио је кубуру и сабљу попео се на један топ и запуцао на Турке.

“Ових топова ја нећу оставити Турцима, док ме свега на исеку на комаде!”
— викао је храбри капетан.
Турци су га опколили и у бесу исекли на комаде. Јуначка погибија Танаска Рајића опевана је у народној песми стиховима: “Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана”.

У овој бици је погинуо и заповедник турске војске Имшир паша, а српска војска се после Танаскове погибије консолидовала и успешно добила битку, након чега су се Турци повукли у Чачак.

Вечна захвалност
Бој на Љубићу најзначајнија је битка у Другом српском устанку. Подигла је углед кнеза Милоша у народу и показала да нада за победу ипак постоји.

Милош Обреновић никада није заборавио Танаска Рајића нити његов храбри чин. О томе сведочи и једна анегдота, испричана деценијама касније – Кнез Милош, већ у позним годинама живота, спремао се за пут за Чачак.

Официр из пратње га је питао да ли жели у колима да лежи или седи, имајући у виду да је кнез већ био јако болестан. Милош му је на то одговорио: “Нећу ни лежати ни седети, него ћу стајати, јер сад пролазимо поред Љубића”.

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име