Причу Светислава Воркапића, човека који је преживео Аушвиц испричао је 2015. године његов син Станислав.
Само неколико људи у Србији још увек може да посведочи о страхотама и ужасу који се крије иза речи – Аушвиц. Ипак, њихове приче и сведочења о годинама страве још увек живе у сећањима њихових породица и најмилијих.
Отац Станислава Вокрапића, Светислав, више од две године био је заточен у логору смрти.
– Мој отац није волео да прича о логору јер му је то враћало страшна сећања. Када је говорио, причао је о глади, пребијању и страшним зверствима – прича Станислав.
Светислава Воркапића, са надимком Цвеја, већ одавно више нема. Умро је 1988. године са траговима „батињања на леђима и бројем на руци“. Па ипак, он је био један од срећнијих – дочекао је да види крај рата и добио прилику да још једном почне свој живот испочетка.
– Мој отац је допао Аушвица као један од организатора копања партизанских база у Бојчинској шуми у Срему. Био је прво у логорима на Бањици и Сајмишту. Причао је како је једном приликом у логору на Сајмишту један Немац рекао да му ударе 25 батина, а Србин, квислинг је рекао: „50 мајку му ј***м партизанску“! Одатле је депотован у Аушвиц – прича Станислав.
Нико од Срба, Јевреја и Рома који су са ових простора депортовани у немачки нацистички концентрациони логор на подручју окупиране Пољске није знао шта Аушвиц заправо значи. Приче о страхотама овог места нису допрле до Балкана, а и онима који су их начули деловале су толико страшно и невероватно да нису желели да поверују у њих.
Натпис на улазу у логор: „Рад ослобађа“ многи су протумачили као знак да су допали некаквог радног логора.
А прошли су кроз врата пакла…
Аушвиц је постао највећи логор у којем је нацизам остваривао стравичну замисао о масовном уништавању људи. Највећи број оних који су стигли на ово место одмах је одвођен у гасне коморе. Они за које би се проценило да могу да се „исплате“ смештани су у бараке и коришћени као робовска снага и људски заморчићи за експерименте „анђела смрти“ – доктора Јозефа Менгелеа.
Тамо је Светислав Воркапић престао да постоји и рођен је безимени, човек – број 146.406.
– Када је отишао у логор мој отац је имао близу 100 кила самих мишића. Када је требало да се врати у село, његовој мајци су јавили да долази и она га је чекала на капији. Када је он сишао са коњских кола моја баба је гледала мимо њега покушавајући да га уочи. Није га препознала иако је стајао поред ње – говори Станислав причу која најбоље илуструје услове живота и страхоте кроз које су прошли затвореници логора смрти.
Прочитајте и:
ЈУНАШТВО ВОЈВОДЕ ПУТНИКА: Из једне мале куће вукао кључне стратешке потезе!
Тачан број жртава Аушвица никада није тачно утврђен. Процене кажу да је у периоду од 1940. до 1945. овде у гасним коморама, од глади, болести, принудног рада и експеримената погинуло око 1,1 милиона људи, а има и оних који наводе цифру од преко 2 милиона.
Највише је убијено Јевреја, Пољака, Рома… Тачан број Срба који су боравили на овом ужасном месту никада није утврђен. Светислав Вокрапић је био један од оних који су и после свих мучења успели да преживе. У Аушвицу је провео две годне!
У новембру 1944. године Химлер је наредио уништење крематоријума у Аушвицу. Гасне коморе у Биркенауу СС је дигао у ваздух јануара 1945. у покушају да сакрије злочине пред совјетским трупама које су се приближавале. Нацисти су тада око 60.000 људи потерали у „марш смрти“ – усиљени ход који је трајао недељама. Нешто мање од 6.000 људи је преживело.
Међутим, ово је био тренутак који је Светислав искористио.
– Мој отац је успео да током тог задњег марша побегне у шуму. Убио је једног немачког војника – изнемогао од глади могао је само да му скочи на леђа и закоље га зубима. Тако је неко краће време „хајдуковао“ по шумама и наоружан сачекао Русе. Са њима је дошао до Београда – објашњава Станислав.
Совјетска армија пронашла је 27. јануара 1945. године када је Аушвиц ослобођен око 1.000 људи који су се крили у самом логору и 600 у Моновиц кампу за робове.
После свега, спасао живот Немцу
Још једна прича из живота овог невероватног човека остала је да сведочи о доброти и праштању које за многе данас превазилази границе могућег. После свега што је прошао у Аушвицу, Светислав је у свом срцу нашао места и доброте и спасао живот – једном Немцу!
– Када се вратио из логора, као партијац, а по професији касапин, мој отац је постао шеф топионице масти у београдској кланици. У то време заробљени Немци су коришћени за принудни рад, па је један Немац – Рихард, радио и у кланици – приповеда Светислављев син ову невероватну причу.
Прочитајте и:
Неко је тог Немца пријавио УДБИ да је појео једну кобасицу. Удбаши су хитно дошли и прислонили Рихарда уза зид да га стрељају по хитном поступку. Чак су Станислављевом оцу, знајући да је логораш, нудили да лично убије Немца. У том тренутку Светислав је стао испред заробљеника и рекао да ће морати прво њега да убију па тек онда Рихарда!
– Мој отац је тада рекао да зна шта је глад и да је две године био сретан ако нађе шаку траве и да је тај Немац јадни заробљеник у положају бедног роба и да он не да да га убију! Било је повуци-потегни, али отац је био лик овенчан славом, партијац и тако је Рихард остао жив – прича Станислав.
Неколико месеци касније, Рихард је заједно са осталим заробљеницима послат кући. Ипак, ово није крај ове невероватне приче.
– Касније, када су Немци почели као туристи да посећују Јадран, Рихард је годинама са породицом свраћао код нас. Увек би грлио и љубио мог оца сећајући се како му је овај тих тешких послератних дана спасао живот – сећа се Станислав.
Ниједном се није вратио у Аушвиц
Око 300 људи који су преживели Аушвиц и који су још увек међу нама, окупиће се као и сваке године, на истом месту где су били изложени стравичним страдањима и патњи, а које је данас музеј, да одају почаст мртвима и свом спасењу.
За живота, Светислав Воркапић, одликован орденом за заслуге са сребрном звездом, ниједном се није вратио у Аушвиц, а то је била његова одлука.
– Више пута су га звали да оде тамо у току неких манифестација, али он није хтео. Говорио је да они који одлазе у Аушвиц и то још обучени у она пругаста логорашка одела заправо „никада нису изашли из жице!“ – закључује Станислав невероватну животну причу свог оца – логораша број 146.406 и човека који је свој живот 1945. почео испочетка – Светислава Воркапића.
