Војвода Живојин Мишић запамћен је као један од највећих војсковођа Србије, али и човек “без длаке на језику” који увек говори искрено и оно што мисли. Због тога је читавог живота имао проблема, а то га је у више наврата коштало и напредовања у служби. Ипак, Мишић није био каријериста и није се много обазирао на титуле и звања.
“У рату се лако губи глава, али се лако губи и образ”, говорио је, а част и образ били су му најважнији и у мирнодопским данима.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, војвода Живојин Мишић био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Такође је учествовао и у краткотрајном рату који се између Србије и Бугарске одиграо 1885. године. Пуних шест година, поред редовних дужности, предавао је стратегију на Војној академији.
Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником.
Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.
И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала.
Посебно се истакао правилном проценом ситуације првога дана битке на Брегалници, када је српска Врховна команда у Скопљу разматрала питање на којој линији ће примити одсудну битку. Усвајање његовог предлога имало је пресудан утицај на даљи ток и коначан исход одлучујуће битке Другог балканског рата. По завршетку овог рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне Руке.
Прочитајте и:
Од стране енглеског краља Џорџа В награђен је титулом енглеског сера. Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.
Војвода Живојин Мишић дочекао је демобилизацију остарео и видно ослабљен. Шушкало се да је славни војник болестан, али је он свеједно, наставио да извршава дужности које су му повераване.
После краја рата Живојин Мишић је постављен за првог начелника Главног генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Било је то почетком маја 1920. али, нажалост, здравље није дозволило да се војвода ту дуже задржи.
Дуга и тешка болест прекаљеног ратника
Није много прошло, а Живојин Мишић је пао у болесничку постељу. Упућен је на лечење у Париз али, након што је утврђено да се за њега не може много учинити, тражио је да се врати у Београд.
Последње дане је провео у Врачарском санаторијуму. Четрнаест месеци се борио са болешћу окружен најбољом могућом негом и пажњом у првом реду, медицинског особља. На Петровдан 1920. са одредом војске, посетио га је и регент Александар Карађорђевић након чега је одржао говор одавши Мишићу највеће поштовања и истичући његове заслуге у борби за слободу Србије.
Након ове почасти, наредних дана стање Живојина Мишића се озбиљно погоршало, а како је велики српски ратник провео последње дане свог живота сазнајемо из тадашњих новина.
“Већ пре три дана војвода је добио нагло повећање температуре, а отоци од жљезда које су му се појавиле на телу, почели су се приметно појачавати. За све то време, као и кроз дуге месеце које је проео прикован за болничку постељу, војвода се држао прибрано и добро.
Али је синоћ наступила криза услед плућног едема који га је све више гушио. Радња срца, која је и иначе у последње време била слабија, услед нехрањења и потпуне изнурености, од синоћ је толико ослабила, да су му лекари морали убризгавати камфор. Када је видео шта лекари већ предузимају, војвода је болно узвикнуо: “Зар је већ дотле дошло?”
Све до пред саму смрт болесник је био потпуно свестан не говорећи ништа о смрти. Све до последњег тренутка са војницима који су га неговали поступао је, као и на фронту, необично питомо и љубазно, називајући их синовима и децом.”
— “Политика” 20.1.1921. године
Захваљујући истом извору остале су забележене и последње речи војводе Живојина Мишића. Војвода Живојин Мишић преминуо је у Београду 20. јануара 1921. у 5.30 часова пре подне после дуге и тешке болести. Било му је 65 година, а лекари и медицинско особље окупљено око њега забележило је и последње речи једног од највећих српских јунака.
– Када је јутрос, око четири часа, наступила последња криза и када се видело да је смрт већ ту, војвода је у неколико махова узвикнуо: “Ох, кукавцу мени!” То су можда биле мисли на породицу коју, сиромах, оставља сироту и незбринуту.
Око пола шест, војвода се обнезнанио изговарајући последње речи: “Општа је ситуација добра. Они се повлаче…” Тренутак доцније наступила је смрт – наводи “Политика”.
Данас се мисли да је војвода тада био у дубоком бунилу и да је вероватно сањао. Ако је тако, онда је то сигурно био сан о некој од његових славних победа…
Извор: Историјски забавник/Опанак
