Заразне болести харају светом од његовог настанка. Куга, колера, богиње, тифус, шпанска грозница… Вековима су остављале пустош за собом.

Нико није био поштеђен, а процењује се да су однеле више живота него сви ратови. Читав средњи век и период након њега обележиле су епидемије куге, а дешавало се и да се понављају сваке деценије.

Јустинијанова куга харала је од 541, а историчари су ову епидемију назвали по владару тога доба. Византијски владар је успео да преживи ову болест, али грађани Цариграда и многих других места широм Европе нису били те среће. Поједини извори тврде да је у том периоду око 10.000 људи умирало дневно од ове пошасти и да су многи спаљивани јер није било времена да се сахрањују.

Друга велика епидемија куге почела је 1334. у Кини, а неколико година касније стигла је и до Европе. Ова пандемија остала је записана у историји као Бубонска куга или “црна смрт” која је однела између 30 и 60 одсто ондашње популације Европе, којој је требало два века да се опорави.

Куга је на територију данашње Србије стигла већ почетком 1348. године и то највероватније из два правца – Дубровника и Цариграда. До средине те године куга је већ завладала.

Срећа у несрећи је да тадашња српска царевина није имала велики број насеобина са великим бројем становника, а као већи градови издвајали су Скопље, Котор, Призрен, Ниш… Сер, код данашњег Солуна, био је највећи после византијске престонице.

Рурални делови старе Србије били су поштеђени јер се епидемија није тако брзо ширила, па је проценат мртвих био нижи. Ипак, и у том периоду, дакле у 14. веку, ништа није могло да заустави “црну смрт” и нико није био потпуно заштићен и сигуран.

Управо због куге, према неким изворима, српски владар Душан Силни је отишао на Свету гору и повео супругу Јелену, што је тада било, у најмању руку, необично (или неприхватљиво).

Атос је и тада, као и сада, био прилично изолована територија, али са строгим правилима, а једно од најважнијих је да женско стопало не сме крочити на њега, како се монаси не би узнемиравали и доводили у искушење. Преноси се као легенда, да је славни владар ово правило “поштовао” тако што није дозволио да његова жена хода, већ је била ношена. Наводно је у тој носиљки спавала, јела, вршила нужду…

Ипак, према неким другим изворима, Јелена заиста није ни била на Светој гори, већ је за њу, у околини, направљена посебна настамба.

Душан је, наводно, тамо провео око осам месеци, удаљен од државничких послова, што само говори о страху који је владао и о свести о неопходности изолације у таквим приликама. Већина људи не зна да се ово само претпоставља и да извори о томе ћуте. Управо у то време насликан је лик нашег цара и његове супруге у манастиру Лесново.

– Према сазнањима најистакнутијих проучавалаца Средњег века, у Србији тога времена су узроци болести и посебно великих зараза (епидемија) тражени у натприродним силама. Онда је логично да се и одбрана од таквих зала налазила у пригодним молитвама, а такође и у врачању и гатању. Но, ваља знати да то нису била једина средства. Постојали су медицинско-апотекарски приручници, па и болнице и то не само у манастирима, него и у градовима, нпр. у Призрену. У Котору је било неколико болничких установа и апотека – објашњава кустос Историјског музеја Србије Небојша Дамњановић.

Постоје предања да је за време куге и деспот Ђурађ Бранковић напустио Смедерево и био у карантину у шаторима у Београду.

Srbija Danas

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име