„Београђани, иако знате, да поновимо, искључите струју, затворите гас, отворите прозоре, спустите ролетне, померите завесе, понесите припремљене ствари и лагано се спустите у своја склоништа“, чуо се глас Аврама Израела који ће многи памтити дуже од детонација које су почеле на данашњи дан пре 17 година.
За децу која су расла деведесетих НАТО бомбардовање било је најдужи летњи распуст, а за њихове родитеље много шапутања и стрепње коју су крили од најмлађих. Ову реченицу нису могли.
„Градски центар за обавештавање, пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд, пажња, пажња, ваздушна опасност за Београд“, говорио је чувени Израел. Говориле су својим звуком и сирене широм државе.
Деца деведесетих година носе мутна сећања на силазак у склониште праћена звуком „шизеле“, сирене која је некако увек вриштала у најнезгоднијем тренутку. Памте маратоне цртаних филмова, солидарност комшија, понеко ватрено крштење и прелетање светлећих тачкица преко неба. Памте детонације, пробијање звучног зида и рефрен оне пропагандне песме „Волимо те, отаџбино наша“. Памте разарања и концерте на трговима. Памте детиње, готово наивне страхове и стрепње. Добро је док памте. И док недужне који су изгубили животе у том безумљу никада не заборављају.
