Списак је предат албанској фашистичкој милицији, са којом су комунисти били у контакту. Већина ових Срба је страдала
Мој деда по оцу, Благоје Јовић (1911-1990, Коретиште код Гњилана), био је жандарм од 1937. до 1941. године. Био је заклети монархиста и следбеник идеја и борбе војске Драгољуба Михаиловића. Познавао је лично капетана Драгутина Лазића.
Један од првих сусрета мог деде и капетана Лазића био је септембара 1942. године, када је капетан Лазић као опуномоћени официр штаба генерала Драже Михаиловића организовао тајни састанак њему оданих Срба Новог Брда и Гњилана. Састанак је заказан и одржан испред воденице у месту Врлин поток, изнад села Станишор, на путу према манастиру Драганац. Састанку је присуствовао и официр са брадом већег чина из јединице мајора Жике Марковића.
По причи мог деде, било је 80-100 људи из следећих места: Страже (највише из Страже ), Станишор, Горње Кусце, Коретиште, Понеш, Паралово, Гњилане, Доња Будрига, Партеш, Пасјане, као и неки из планинских села из новобрдске околине. Сећам се да ми је деда рекао да је било предлога присутних Срба који су захтевали напад на Шиптаре из реваншизма због великих напада, убиства, силовања која су долазила од појединих Шиптара и њихове полиције, која је радила под заштитом фашистичке Италије све до њене капитулације 1943. године. Такве предлоге капетан Лазић није прихватио јер би уследила велика репресалија и одговор окупатора удруженог са Шиптарима.
Игњатије (Инко) Ђорђевић из Страже, из махале Петровци, похвалио се супрузи да ће бити председник општине у селу Брасаљцу када буде дошао краљ, тј када буду победили четници Д. Михаиловића. Ивкова супруга се похвалила и пренела женама у комшилуку и тако је информација о поменутом састанку Срба стигла и до доушника непријатеља. Наравно, уследила је рација и хапшење Срба који су били присутни на састанку. На срећу, Инко је одао само људе из села Страже, јер није знао имена људи из других села.
О поменутом састанку у Воденици Врлин поток, причао ми је и рођени ујак Благоје Станковић из села Страже, из махале Чука, тада дечак од 12 година, кога су на састанак повели стричеви Рада и Стојан. Касније, 1944. године, Инко је убијен са Милорадом Трајковићем из Понеша у заседи од Шиптара, на путу ка Приштини, у близини места Трбушце и рудника Кишница.
Други сусрет (по важности и значају) био је између мог деде Благоја и капетана Д. Лазића децембра 1943. године, у близини села Коретишта, на месту Вашљивац, где и данас постоји појилиште –чесма за стоку. Тог хладног и снежног дана деда је истерао стоку да је напоји. Како се Коретиште налази на путу Гњилане–Ново Брдо, негде око поднева из правца Гњилана тетурао се човек кога је деда радознало ишчекивао да му се приближи.
Незнанац је на глави имао белу кечу (капу). Када се приближио деди на неколико метара, поздравио га је са “Помози бог, Блажо“. Деди је свануло, јер је препознао прерушеног капетана Драгутина Лазића. У разговору, деда је поставио једно питање на које је капетан Лазић одговорио и разоткрио рад и сарадњу са окупатором и политику издајства Комунистичке партије у Гњилану.
Маја месеца 1943. окупатор је интернирао 500 до 1.000 Срба са простора Косовског поморавља (Косовска Каменица, Витина и Гњилане). Они су скоро сви изгубили животе.
У јавности је ширена информација да је окупатор дошао до списка Срба који су чланови-симпатизери покрета Д. Михаиловића у организацији капетана Д. Лазића. То је деди пало на памет, те је упитао Лазића: Како је окупатор дошао до тог списка, те је толико Срба отерано на принудни рад у Немачку? Капетан Лазић је одговорио: “Не, Блажо (тако су звали мога деду), није пронађен никакав мој списак. Њих је комунистичка партија отерала, она је направила списак Срба који не симпатишу партију и нису њени чланови. У сваком селу где је формирана КП њене ћелије су направиле списак и доставиле га секретару КП у Гњилану, Драгом Поповићу, а он га је проследио окупатору. Видиш, Блажо, да је мој списак пронађен била би и Планина (планинска села Новог Брда) интернирана. Из Планине нема ни једног Србина, само из оних села где постоје ћелије комунистичке партије.“
И заиста, тако је и било. Читајући књигу “Косовско поморавље у револуцији 1941-1945.“ професора Богомира Станковића, Гњиланца који је живео у Нишу, нашао сам списак села у којима је КП формирана 1942. Списак иде у прилог чињеници коју је капетан Лазић рекао мом деда Блажи. Покојни професор историје Станковић написао је још три књиге на тему Косовско поморавље у револуцији 1941-1945. Ту је и књига новијег датума, издата 2012. у Нишу: “Српски венац Косовског поморавља“. Ни у једној књизи Станковић није нашао за сходно да макар помене најмање 500 Срба Косовског поморавља који су интернирани вољом КП Гњилане. То је још један доказ који иде у прилог историјској истини коју је знао капетан Лазић давне 1942. године.
На жалост, нема историчара који би били способни да историју Другог светског рата напишу реално и објективно о Косовском Поморављу.
Данас Гњилане нема Срба (прецизније, тренутно има око 30). То је град који је до 1999. имао 20 посто, а после рата 1945 око 50 посто, можда и више, Срба. Једино су опстала српска села око Гњилана. На жалост, и она се осипају. Сваким даном нас је све мање јер младе генерације одлазе на запад трбухом за крухом, а понеко застане у централној Србији.
Из мог села Коретишта интернирано је 40-50 мештана по налогу партијске ћелије КП. Секретар ћелије, Чедомир Аксић, чланови Риста Јоцић и Драгутин Ковачевић, одговорни су за њихову смрт. Међу интерниранима био је и мој деда Благоје. Међутим, на интервенцију Турчина Фаруша Оклапија, члана КП у Гњилану, деда је ослобођен након неколико дана проведених у старој Гимназији у Гњилану, где су најпре били смештени интернирани Срби из околине Гњилана. Зграда гимназије је спаљена 1977. од стране шиптарских иредентиста.
Интернирани Срби у гимназији су провели 10-15 дана, одатле су спроведени у логор у Драчу, где су боравили 1-2 месеца а затим су укрцани у три брода правцем за Немачку. Енглеска авијација је бомбардовала бродове на Јадрану. Један брод је потонуо, други је наставио пут за Немачку неоштећен, трећи је био доста оштећен и на њему је било мртвих и рањених. Сутрадан, оштећени брод је привучен обали до Сплита, а неко помиње и Шибеник.
Преживели Младен Ђекић приповедао је голготу бомбардовања бродова на Јадрану. Говорио је да су из нашег села страдали на броду: Вељковић Живојин, Вељковић Димитрије и Васић Петруш, а из других села Васић Благоје Ђекић Младен, Ђекић Благоје, Цветковић Костадин, Младеновић Радивоје, Ковачевић Никола, Перић Станко, Николић Митар, Симић Александар, Стевић Тодор и др. Лично је учествовао са преживелим Србима у сахрани погинулих Срба Косовског поморавља.
Преживели Срби су са обале Јадрана транспортовани возом све до Бањице. Ту су преживели логораши дочекали “слободу“ од партизана 1944.год.
Интересантно је поменути како проф. Богомир Станковић у својим књигама не крије, напротив – истиче, да је окупаторски председник општине Гњилане, Шиптар Бериша Рифат, био поуздан сарадник и пријатељ КП Гњилане, у првом реду секретара КП Драгог Поповића. Долази се до закључка да је управо та сарадња произвела интернацију Срба у Косовском поморављу 1943. године. Посебно је трагична прича о страдању Срба у злогласној “Кауши“ у Гњилану. У тој згради је фунционисала Скупштина општине Гњилане све до 1999.
Трећи важнији сусрет мог деде Благоја са капетаном Лазићем догодио се 17. или 18. новембра 1944. Гњилане је “ослобођено“ од партизана 16. новембра 1944. У ослобођењу Космета је најпре испред партизана напредовала бугарска војска. Краљ Петар други је, као што је познато, под притиском Черчила прочитао проглас преко радио Лондона да се војска генерала Драгољуба Михаиловића стави под команду Броза. Тај позив капетан Лазић је прихватио и постављен је за команданта партизанске артиљеријске јединице. Он је у ослобођењу Бујановца од Немаца изузетно дао допринос својом способношћу и храброшћу. Такође је допринео и у ослобађању Гњилана, Урошевца, итд.
Тих новембарских дана партизани су мобилисали Срба. И мој деда је био мобилисан. На срећу, након неколико дана, на свој захтев, деда је ослобођен мобилизације као хранилац породице. Но свакако се срео са Лазићем, сада као партизаном. Деда је био изненађен чином преласка капетана Лазића у партизане и то добровољно. Цитирам дедине речи: “Драгутине, откуд ти овде, шта се дешава! Ћути, Блажо, мутна вода, морао сам да бих спасао главу. Дат ми је исти чин и да командујем артиљеријском јединицом, тако да сам се изузетно показао у ослобођењу Бујановца. На дедино упозорење – чувај се, Драгутине, немој им веровати, одговорио је: Не брини, Блажо, знам шта радим“.
И тако су се разишли. На жалост, та дедина опаска се обистинила, јер му је Влада Поповић, као политички комесар Треће косовске бригаде, изрежирао кривицу на основу које је био осуђен на смрт. Капетан Лазић је уложио жалбу на добијену пресуду. По жалби, капетан Лазић је био ослобођен смртне казне. Међутим, Влада Поповић, знајући за ослобађајућу пресуду, свесно је предухитрио њено ступање на снагу, па је капетан Лазић стрељан у близини Приштине 1945. године.
Jедан саборац капетана Лазића, звани Тонча, из Билинца код Гњилана, причао је после рата да су он и остали саборци капетана Лазића који су били у саставу формиране четничке јединице у комплету прешли у партизане.
Тако је капетан Лазић имао привилегију да су га у затвору обезбеђивали неки његови борци. Нудили су му бекство, дајући му коња да побегне из затвора. Но капетан Лазић је одбио ту понуду, говорећи да је невин и да не зна шта му се ставља на терет. Зато се надао да ће бити ослобођен.
Иначе, Влада Поповић је предратни правник, син Томе Поповића, народног посланика радикалне странке, једног од саучесника у атентату на браћу Радић из Хрватске, у скупштини Краљевине Југославије, који се одиграо 1928. После рата, Влада Поповић је живео у Београду. Био је професор на Правном факултету, судија Врховног суда Србије, а имао је и разне политичке функције.
Бранислав ЈОВИЋ
“Српске новине“, гласило ОСЧ “Равна Гора“, број 712,Чикаго, октобар 2019. Преузето: Погледи.рс
Извор: kmnovine.com
