Миливоје Ј. Станојевић из села Добрња, срез млавски, округ пожаревачки, имао је само двадесет година када је умро хиљаду и више километара далеко од родног краја и своје земље. Само тих неколико речи, уз годину рођења – 1888, и прецизније забележени датум смрти – 29. 10. 1918, на испуцалом мермеру временом начетог постамента, једини је траг младог живота згаслог у туђини да ту вечно и остане.
Десетак споменика, сличних овом, окружују спомен-костурницу у средини, а све их одваја метална ограда од остатка, прилично запуштеног, француског католичког гробља у предграђу туниског града Бизерте. На бетонским стубовима капије, са једне стране на француском, са друге на српском језику, натписи: Српско војничко гробље. Вечна кућа 833 српска ратника који су од децембра 1915. до августа 1919. године, опхрвани ранама, болестима и исцрпљеношћу, умирали по војним болницама северног Туниса након албанске голготе.
Прочитајте и:
Ово је само једно од 24 српска војничка гробља посејана широм Туниса, Алжира и Марока где је лечено преко 41.000 наших војника који су овамо пребацивани савезничким бродовима, а 3.005 њих је овде оставило своје животе.
Доле у луци Бизерте француски адмирал Емил Гепрат постројавао је своје војнике да би одали част пристиглим српским мученицима које је, заправо, спасао ултиматум Француској и Енглеској руског цара Николаја Другог Романова да ће Русија, уколико се српска војска не избави из Албаније, склопити сепаратни мир са Немачком.
Цех те, њима тешко разумљиве игре великих сила, хировите историје и зле судбине плаћали су српски младићи чија имена, исписана француским правописом, бледе на мермерним таблама прикованим на зидове костурнице у Бизерти: Tassitch, Tanaskovitch, Vouckovitch, Yovanovitch, Spassoevitch, Singjelitch… Млади чувар, Тунишанин Хакил Услети, којег наша држава плаћа да одржава гробље, на свој начин поправља слова која временом отпадну. Унутар костурнице, помен Скопске пешадијске подофицирске школе својим умрлим друговима у Северној Африци, захвалност палим ратницима домовине ФНР Југославије, неколико венаца које доноси особље наше амбасаде у Тунису и Удружење ратних добровољаца 1912-1920.
Прочитајте и:
И свеће на прозору да их намерници запале за покој душе погинулих војника, али не претрже се чувар Хакил отварајући капију српског војничког гробља. Каже, као да се он у наше име извињава, да ретко ко свраћа. Не придикујемо ником, али довољно би било да један одсто од двадесетак хиљада Срба који годишње посете туниска летовалишта направи и излет до Бизерте. Или до петнаестак километара удаљеног градића Мензел Бургиба где се налази још једно српско војничко гробље.
Тамо нас дочекује Вагдија Хамди која је заједно са сином Мажубом наследила посао чувара нашег гробља од покојног супруга. И судећи по ономе што смо затекли, своју дужност ваљано обављају. За разлику од запуштеног католичког гробља у склопу којег су сахрањени и српски војници и у коме је, уз породичне гробнице, забораву препуштен и велики споменик на коме пише “Francais et Serbes morts pour la patrie” (“Французи и Срби погинули за отаџбину”) – српско гробље изгледа беспрекорно.
Прочитајте и:
Између дугачких низова крстова које творе металне сабље пободене у земљу уредно покошена трава, цвеће на платоу где су јарболи са заставама и постоље са поменом “Слава палим српским војницима за слободу 1914-1918”, поткресани борови у чијој хладовини почивају 1.722 ратника. Њихова имена, са годином смрти и називом јединице којој су припадали, угравирана су на сабље крстове. Леже резервисти Првог, Другог, Трећег, Осамнаестог пешадијског пука Јоаким Радосављевић, Живан Божичић, Светомир Трифуновић, Душан Јоцић…, ево и каплара Милорада Ристића, капетана 10. пешадијског пука Милуна Илића… Да не љутимо сени ратника, а слутимо и њихов одговор: нашу отаџбину никад нису бранили професионалци него народ. За ту тврдњу они су мртви и истински сведоци.
У граду Тунису, у близини древне Картагине, налази се америчко војничко гробље на којем су сахрањени војници страдали у биткама Другог светског рата које су вођене на подручју Северне Африке. Огроман комплекс, осим бескрајног низа белих крстова, садржи велики Зид сећања са именима страдалих војника, споменик са посветом да никад неће бити заборављени и мозаик који приказује дејства савезника у борби против нацистичке Немачке.
Недалеко, на брду Гамар, налази се и француско војничко гробље.
(Извор: Блиц/Опанак)
