Брдо, на коме се данас налази београдска опсерваторија, у прадавним се временима Краљевине Југославије још увек називало Велики Врачар. После градње „звездарнице“, народ је узео ствари у своје руке.
Некада је Врачар био много шири појам него што је то данас и протезао се отприлике од Баре Венеције до Палилуле, а срце онога што је данас општина Врачар некада се називало Симићев мајур па потом Енглезовац па Савинац (Београд је тада био једна општина подељена на квартове).
На том великом простору налазило се брдо које се звало Велики Врачар, на којем је 1932. по пројекту чешког архитекте Јана Дубовија сазидана нова, савремена зграда Астрономске опсерваторије „Београд“, која је тако пресељена из здања које данас зовемо Зграда прве српске опсерваторије, у Булевару ослобођења, које се користило од 1891. године.
(Куриозитет: краљ Петар I Карађорђевић желео је да на Великом Врачару сазида нови краљевски двор, али су га генерали одговорили јер би га то ставило у домет аустроугарских топовњача које су пловиле Дунавном. Да га нису одговорили, да је био тврдоглав као већина српских владара, данас не бисмо имали Звездару као Звездару него би цео тај крај вероватно био задедињен, односно, био Дедиње уместо Дедиња.)
Међутим, народски назив за опсерваторију био је „звездарница“, или скраћено „звездара“, па је брдо и читав крај око њега почео да бива називан Звездара (или Звездарница, мада је тај сложенији назив брзо потиснут због једноставности овог скраћеног).
Прочитајте и:
Оно што је посебно занимљиво у вези са Звездаром су имена њених делова. Наиме, ниједна београдска општина нема толико месних заједница које своја имена дугују кафанама.
Месна заједница Липов Лад је добила назив под легендарној кафани „Липов лад“, отвореној 1928, чији је култни статус за наредних десет хиљада година (много пошто „Липов лад“ престане да постоји и поумиру сви који су га се сећали) осигуран референцом у филму „Ко то тамо пева“, у сцени када се Драган Николић вајка Неди Арнерић да ће закаснити на аудицију за певача у „Липовом ладу“ који је „најбољи ресторан у Београду“.
Цветкова пијаца је добила назив по „механи“ коју је, скупа са околним плацевима, тридесетих година прошлог века поседовао на том месту предузетник Цветко Јовановић, због чега је читав крај називан Цветкова механа, што се одметнуло у „пијацу“ због касније пијаце. Опет, Лион своје име дугује кафани „Лион“ из истог међуратног периода, названој по француском граду Лиону (Београд је у то време имао и кафану „Њујорк“, и штета је што се њено име за крај није задржало).
Оваква необично висока кафанизација назива месних заједница на релативно малом простору сведочи о духу читавог тог краја града и генетски урођеним правим вредностима његових житеља.
Истовремено, ти називи су у веселој комбинацији са називом саме општине, будући да људи имају обичај да виде звезде кад изађу из кафане, чак и ако је по бела дана. Све то чини Звездару вероватно најпосебнијим крајем Београда, у којем је сваки крај посебан и практично „земља“ за себе.
Прочитајте и:
Мистерија нестанка најбогатије Београђанке свих времена
А најпосебнијим крајем Београда је чини и то што постоји не само кафанизација имена месних заједница, но и славујизација. У самом клину између Новог гробља и Улице Димитрија Туцовића налази се Славујев венац, на њега се наставља Булбулдер (најславнији од свих делова Звездаре, нека нам житељи осталих опросте), а иза Булбулдера је Славујев поток.
Како се Булбулдер уклапа у славујизацију? Па, назив ове месне заједнице потиче од турске речи „булбул“ што значи „славуј“ и „дере“ што значи „долина“, тако да је Булбулдер у ствари Славујева долина. Дакле, Славујев венац, па Славујева долина па Славујев поток, који је некада текао низ Димитрија Туцовића и Цвијићеву, а и даље постоји само је преусмерен у подземну кишну канализацију.
Дакле, шта имамо: звезде, кафане, и песму птица. Опет, све некако у вези са досезањем небеских висина. Још ако додамо Пашину чесму где су Срби убили београдског везира Сулејман-пашу 1807. године (из не баш јасних разлога, наводно јер је планирао да на превару поврати Београд), и Запис у ресторану Нови запис (за оне који не знају, ресторан „Нови запис“, у Улици Вељка Дугошевића, у својој башти има стабло платана које је запис, односно свето дрво Срба; овај запис је заведен под редним број 0555 у оквиру Викимедијиног пројекта „Запис — свето дрво“), добијамо пунију слику.
Прочитајте и:
СТРАШНА РУКА У ВОЈВОДЕ ВУКА! Прочитајте можда и најлепши опис овог горостаса
А ако одемо даље и поменемо прву београдску пагоду и један од првих европских будистичких храмова подигнут крајем двадесетих година тамо где је данас Учитељско насеље, а од стране калмичких избеглица из бољшевичке Русије који су своје радне коње напасали тамо где је данас Коњарник, па онда Вуков споменик који се налази у најзападнијем ћошку Звездаре, на граници са Палилулом и Врачаром, па Ђерам који је име добио по ђерму, врсти бунара, иако ту никада није било бунара него само рампе за наплату сељацима који су робу доносили на пијацу, онда добијамо пуну слику.
А иначе, једна од најлепших ствари на Звездари, можда и најлепша, јесте Звездарска шума. Са пошумљавањем овог дела града почело се тек 1933. године, у склопу завршетка радова на звездарници, а највећи је број стабала посађен крајем четрдесетих, после Другог светског рата.
Премда у срцима Звездараца који се за њен опстанак боре против злих насртаја капитала и политичара, стиче се утисак (најблаже речено) да је њен потенцијал, не само због лепоте но и због близине центру града, недовољно искоришћен.
Једно од скровитих и фантастичних места Звездаре налази се баш преко пута опсерваторије:
О. Ш. Телеграф
