У јавности никад није био разметљив и није волео хвалисавце.
Војвода Путник се давно уписао у редове највећих српских војсковођа. Предводио је војску у неким од најнеизвеснијих тренутака Србије – Балканским и Првом светском рату. Зато и не чуди чињеница да је реч о једном од најодликованијих појединаца у нашој историји. Ипак, да живите у Србији крајем 19. века и којим случајем сретнете војводу, то ни по чему не бисте закључили!
Војвода Радомир Путник је током своје богате војничке каријере био два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Реч је о једном од најодликованијих појединаца у нашој историји, а војводина признања за храброст подразумевају домаћа, али и нека од највиших страних одликовања.
Набројмо само нека – Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878… Па затим – енглески Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, руски Орден Светог Станислава 1. реда, француски Орден Легије части 2. реда, Француска…
Ипак, да живите у Србији крајем 19. века и којим случајем сретнете војводу, то ни по чему не бисте закључили. Зашто?! Зато што Радомир Путник скоро никада није носио своја одликовања!
У личном животу славни војсковођа је био миран, повучен и скроман човек. За време балканских ратова, наредио је да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно.
У јавности никад није био разметљив и није волео хвалисавце. Његово избегавање да у јавности носи своја одликовања прочула су се и остала је забележена прича да је старог војводу неко једном питао зашто је то тако.
– Моје декорације су испод мундира – у једној реченици је одговорио војвода Путник.
Стар и онемоћао, Радомир Путник преминуо је у току Првог светског рата. Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо.
Његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу.
