ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ: Године су се нанизале, а величина наших војника, официра, генерала, војвода са сваком годином све више расте у нашим очима. Какве су то људине биле. Има ли још таквих?

Прочитајте и: 

Прва жртва Првог светског рата био је млади Србин: Ова читуља ОТКРИВА ВЕЛИКУ МИСТЕРИЈУ (ФОТО)

Био је 18. децембар и ноћ се полако навлачила над ровове. Василије Лазић, војник, седео је у свом рову размишљајући о својој породици. Питао се да ли су живи, да ли знају да је он жив, да ли ће их икада више видети, загрлити… Милион питања му се мотало по глави. Одговора није било… Из тих мисли трже га глас: “Војниче, шта ти је, што су ти све лађе потонуле?“

„Сутра ми је слава, господине. Размишљам о мојима, јесу ли живи, да ли могу да славе, имају ли уопште где”, рекао је Василије тихо, на шта му је старешина поручио „да се држи“ и одјахао даље. Сутрадан су Василија позвали у централни штаб. Дочекао га је лично војвода Степа Степановић и тада је војник схватио да је вече пре тога он био у рову.

На столу славног српског војсковође горела је свећа, поред је било жито и погача, уместо славског колача. Василије није успео да задржи сузе, на шта је војвода узвратио: „Хајде, војниче, нема суза! Да се пресече колач. Срећна ти слава!“

Извор: Beograd.in

ОДГОВОРИ

Унесите свој коментар!
Унесите своје име