Милорад Ћириливић: Несаломивост српског народа је оличена у капетану Ћириловићу.
На Версајској конференцији после крвавог Великог рата утврђено је да је Србија изгубила око 1.250.000 становника, тачније 28% укупне популације. Многи од тих јунака су остали заборављени, а наш је задатак да чувамо успомену на свакога од њих.
Један од таквих заборављених хероја је и резервни капетан И класе Милорад Ћириловић. Нјегов живот показује сву несрећу и трагедију, али и одлучност и снагу наших људи који су рођени, расли и умирали у времена која су одредила ток историје.
Рођен је 1877. године у најлепшем делу Србије, селу Новаци код Уба. После основне школе и пет разреда гимназије Милорад жедан знања одлази у Чешку, тада део Аустро-угарске, на усавршавање.
По повратку у домовину решио је да сва знања из агрономије која је стекао примени у пракси на свом имању. Захваљујући вредноћи и ентузијазму која га је одликовала веома брзо је породичну задругу, на чијем се челу нашао после очеве смрти, не само сачувао већ и унапредио и увећао. Био је активан у друштвеном животу свог краја, па је изабран и за председника новачке општине.
Прочитајте и:
ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР О СРБИМА: “Једини државотворан народ”!
Београдски лист Правда је о њему писао речима пуним хвале:
„Ко га је једном упознао тај га је морао заволети. Милорад је био највећа честитост, пун љубави према свом народу. Поштење је блистало у сваком његовом послу и свачим што је радио трудио се да користи својој околини. Какав је био у грађанству као политичар такав је био и у војсци као официр. Исто, онако као што је своје сељаке водио ка добру општине, тако је и у рату предводио за добро отаџбине.“
Већ успешан и угледан домаћин и човек, Милорад ће кроз крв, блато и сузе ратова у којима се нашла отаџбина досећи славу и стећи поштовање и дивљење сваког Србина.
Милорад је као резервни официр спремно одговорио на позив своје отаџбине, и учествовао је у оба балканска и у Првом светском рату. И Турци, Бугари и Аустријанци, али и његови војници које је водио у јурише су га запамтили по непоколебљивом јунаштву. Аустријски ровови на Гучеву су један за другим падали пред трупама под његовом командом.
Прочитајте и:
Несвакидашњи призор код српске светиње у Призрену: “ЧУВАРИ ЗАДУЖБИНЕ ЦАРА ДУШАНА!“
Забележено је и да се овај озбиљни и стручни командант према својим војницима понашао родитељски, пун љубави и разумевања. Чак је делио своју официрску плату са њима.
Као што се лавовски борио да спречи продор непријатеља у отаџбину, тако је био жесток и у жељи да их што пре протера из ње. После пробоја Солунског фронта чета под његовом командом је прва избила на врх Кајмакчалана, висок чак 2.522 метара. У тим бруталним борбама на планинским висовима, и против добро укопаног непријатеља, Милорад је неуморно јурио напред да се врати у своју Србију.
Тек што је стао на тло слободне српске земље Милорад је погинуо тужним сплетом околности, а породично предање о том тренутку поделила је са нама и његова чукунунука Јелена Обрадовић, професорка родом из Ваљева, која живи у Београду.
– Када је избио на врх Кајмакчалана стигла је порука од Врховне команде, и он је клекао да је боље прочита а затим и напише одговор. Био је усхићен у жељи да им стави на знање да је Србија поново слободна. У једном тренутку бугарска граната је експлодирала недалеко од њега, и курир који је донео депешу је гелером погођен у лакат. Једна ситна кост је том приликом одлетела из курирове руке право у Милорадов гркљан и убила га на лицу места.
Прочитајте и:
ЖИВИ СВЕТАЦ: Како ја патријарх надмудрио окупљене Албанце пред спаљеним манастиром Зочиште
Живојин Лазић, чувени солунац који је поживео до 1986 године, а о коме је снимљен и филм „Прича о Живојину“ је открио срцепарајућу реакцију капетана Ћириловића неколико тренутака пошто је крочио на врх крваве планине.
„Избио је на врх Кајмакчалана, сагнуо се и пољубио ослобођено српско тло од Бугара. Први је крочио ногом у слободну Србију.“
Милорад је сахрањен изнад села Баточина, код Острва, а његове кости су накнадно похрањене у крипти Маузолеја на Зејтинлику у Солуну. Име и презиме капетана Ћириловића је уписано на првом месту на Споменику палим Тамнавцима, учесницима ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године у градском парку на Убу.
Велики чувар сени српских јунака, чика Ђорђе Михаиловић је Милорадовим потомцима једном приликом рекао следеће:
Прочитајте и:
СРПСКА МИ ТРУБА ЗАТРУБИ ИЗ ТОГА СЕЛА ДРЕНОВА! Како је дошао крај вишегодишњој бугаризације Срба
– То је био такав јунак. Вук. То је требало да му буде име какав је то јунак био.
За испољену храброст добио је два официрска ордена Карађорђеве звезде са мачевима ИВ степена. Прву је зарадио за хероизам испољен на Гучеву, а другу за показано јунаштво на Кајмакчалану. Поред та два висока одличја имао је Орден белог орла и многа друга одликовања и признања.
Био је ожењен Катарином, девојачко Драгојловић, из Рађевог Села крај Ваљева. У браку су имали пет синова и две кћери, иза којих је остало бројно потомство.
