Склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији.
Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит побегао код Срба, који држе „велики део провинције Далмације“.
Њега је тамо „међу Србима“ убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега се изводи закључак да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.
Једно од највећих аномалија југословенске историографије јесте олако „предавање“ српских националних хероја у неки други етнички корпус. Тако је Србија, поред разних краљева и витезова, остала и без Борне.
Прочитајте и:
Борна је био српски кнез Гудушчана и Тимочана, а од 818. кнез „Далмације и Либурније“. Први пут се помиње у „Геста Францорум“ илити „Франачким аналима“, средњовековном извору из 9. века писца Ајнхарда.
Године 818, бележећи како су два словенска посланства ступила пред цара Лудовика ИИ жалећи се на Бугаре, он у наставку износи да су то били „посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли“.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак кнеза Људевита Посавског у Славонији. Након неуспешне жалбе Лују 818. године, а на подстицај Романијума („Византије“), Људевит је подигао устанак против франачке власти. Иако су му се придружили Словенци и Тимочани, Борна то није учинио, зато што му је била потребна франачка заштита у односу на Романијум.
У сукобу с Људевитом на Купи 819., Гачани су напустили Борну, променили страну и придружили се Људевиту. Борна је извукао живу главу само захваљујући својој личној стражи. Побуну Гачана против Борне водио је Људевитов таст Драгомуж.
Но, на повратку из битке, Борна је поново успео да покори Гачане и да учврсти власт. Способни кнез Борна убрзо постаје господар у северној Далмацији и Либурнији (у историографији погрешно називано „приморској Хрватској“). Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана.
Прочитајте и:
КАРДЕЉЕВА ОМЧА НАД СРБИЈОМ: Како је највећа република у Југославији свођена на Београдски пашалук
Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ „дукс Далматиа“. У трећој години устанка (821.) Борна постаје кнез целе далматинско-либурнске области.
Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Занимљиво је како је, пише Ајнхард, Људевит побегао код Срба, који држе велики део провинције Далмације. Њега је тамо „међу Србима“ убио Борнин ујак, дакле Србин, из чега се изводи закључак да је Борнина мајка Српкиња, што је још један доказ кнежевог етничког порекла.
Борна је умро 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав.
