У српској историји, Први светски рат, односно „Велики рат“, остаће забележен по највећем страдању српског живља, али и нечувеној и никада довољно описаној храбрости војника и народа који је прошао трновит и мукотрпан пут до слободе.
На том путу, било је доста страних држављана који су својим заслугама заслужили да их се са поносом и захвалношћу сећамо и чувамо успомену на њих. Један од њих је и француски генерал, Пијарон де Мондезир.
Оно што је можда најжалосније у читавој причи око овог француског генерала јесте чињеница да је данашња јавност први пут за њега чула када је Удружење књижевника Србије упутило предлог да се део улице Тадеуша Кошћушка, од Цара Душана до Париске, преименује у улицу генерала Пијарона де Мондезира. Предлог је усвојен, а Београђани нису крили незадовољство због те одлуке.
Ко је Пијарон де Мондезир?
Жан Фредерик Луцеин Пиарон де Мондезир, како му гласи право име, рођен је 13. децембра 1857. у Гатчини, у Русији, где се његов отац налазио на привременом раду као инжињер на изградњи мостова и путева. Са 19 година, уписао се у престижну Политехничку академију, коју је завршио 1878. године у чину потпоручника из рода инжењерије у својој 21. години.
Његова војничка каријера је ишла узлазном путањом у сваком смислу. После неколико година служења у француским колонијама, где је стекао и чин капетана, да би у 29. години живота добио прилику да се као стажиста прикључи престижној француској војној школи – Ратној школи.
У априлу 1892. године, де Мондезир постаје командујући официр 39. пешадијског пука, а само пет година касније, 1898. године, постаје шеф батаљона.
Де Монтезиер је због својих заслуга, 1896. године добио национални орден Легије части, због служења у Мадагаскару и Алжиру. На почетку двадесетог века, он је служио на тлу Уругваја током 1908. године, а након тога је имао улогу и у Балканским ратовима 1912. 1913. године из којих је изашао као бригадни генерал.
Први светски рат
Генерал Пијарон де Мондезир дочекао је „Велики рат“ као командант 52. пешадијске дивизије и због његовог богатог искуства, одлучено је да се баш он нађе на челу мисије коју су савезници спровели да би сазнали у каквом психо-физичком стању се налази српска војска у Албанији, после повлачења 1915. године.
Начелник француског Генералштаба генерал Жозеф Жофр, упућен у све голготе, страхоте и невоље које су снашле наше јединице и народ током повлачења војске преко севера Црне Горе и Албаније ка јадранској обали, након заједничке конференције Француске, Велике Британије и Италије, пред де Мондезира ставио је јасан циљ – најмање 50.000 бораца српске војске мора бити спасено и војно оспособљено.
Највећи разлог у оваквој одлуци францског генерала, лежи у томе да је сматрао како савезници нису били баш од велике помоћи нашој војсци пре повлачења у борби са бројчано јачим непријатељем, због чега је желео да се искупи. Такав став су имали и савезници из Велике Британије и Италије, због чега у све три земље обећале да ће прихватити српске војнике, као и да ће им обезбедити снабдевање и здравствену негу у северној Албанији.
Српска војска, „леш који се не може оживети“
Као први човек мисије Мондезир се у Италији сусрео са представницима власти са циљем да добије помоћ у реализацији задатка који му је поверен. Ипак, ти сусрети нису оставили позитиван утисак на Мондезира него су га уверили „да Италијани сматрају да су Срби мање-више пропали“. На основу тих сусрета Мондезир је закључио да је ситуација озбиљнија него што му је предочено пре формирања мисије.
Његове сумње убрзо су поткрепили чланови мисије које је послао у Валону и Драч да извиде ситуацију. Без устручавања, италијански војници су члановима Мондезирове мисије говорили да је њихова мисија бескорисна јер је српска војска „леш, а леш се не може оживети“. Подједнако лош утисак на чланове Мондезирове мисије изазивало је и локално становништво у Албанији које није показивало нимало саосећања према судбини једног народа.
Срби, који су у мањим и већим групама пристизали од средине децембра у Драч и друге албанске луке, били су гладни и исцрпљени, али „ни такви нису изазивали ни најмање сажаљење албанског становништва, које је било неосетљиво чак и према дечацима од 17 година који су од глади и зиме умирали дуж пута“, писао је у једном од извештаја члан Мондезирове мисије потпуковник Брусо. Исти је стање у Албанији описао као „највећи злочин у модерној историји“, пише за Недељник др Биљана Стојић, истраживач-сарадник, са Историјског института Београд.
Генерал Топола
Де Монтезиер је у Албанију дошао са намером да се сретне са српским краљем Петром, којем је требало да преда писмо и орден од стране тадашњег председника Француске Ремона Поенкареа као и ратни крст којим га је он одликовао.
Сусрет је уприличен у једном хотелу у Валони, а краљ Петар је имао само један захтев – да нема разговора о политици. Краљ се због свих недаћа српског народа, како је записао Мондезир, налазио у тешком душевном стању и тражио је од њега да га зове генерал Топола. Том приликом, дирнут гестом француског председника, краљ Петар је рекао да „ако још постоји Србија, бојим се да више неће бити Срба“. Овај сусрет оставио је дубок утисак на Мондезира који је, по повратку у Бриндизи, тражио од италијанских власти да краљу Петру допусте одлазак на лечење.
Ништа боље слике нису биле ни у самој војсци. Гладни, уморни, дезијорентисани и без јасних упута куда ићи, наши војници су пристизали са свих страна. Општи утисак у том тренутку, било је да се налазе на ивици смрти.
Крф
Де Мондезир је имао још један тежак задатак. Наиме, он је морао да убеди наш државни врх и генералштаб у потребу да српска војска маршира још 240 километара како би евакуација на Крф била успешна. Ни регент Александар, ни председник Владе Никола Пашић нису били склони даљем кретању, али уз помоћ британског адмирала Ернеста Трубриџа и својих дипломатских способности, Де Мондезир је успео да објасни да је лука Медова, где је била концентрисана главнина српских трупа, неподесна за евакуацију. Наиме, она је имала плитак газ и велики бродови нису могли да уплове у њу, а и аустроугарска морнарица је била преблизу.
Евакуација српских снага је отпочела 17. јануара а окончала се крајем фебруара. Током та два месеца из Албаније је евакуисано 145.000 људи и 34.000 коња и волова. Чланови српске владе стигли су на Крф 18. јануара, а генерал Мондезир, са члановима своје мисије, 24. јануара. Призори које је видео у камповима српске војске, нарочито на острвима Видо и Лазарет, били су, како је лично сведочио у извештајима и мемоарима, врло потресни, али је упркос томе видео смисао и сврху своје мисије. Иако са тешким губицима, којима се још увек није назирао крај, главнина српске војске је била спасена и то много више од првобитно пројектованих 50.000 војника. Под тим утиском Мондезир је 2. фебруара телеграфисао генералу Жофру да се „сад може веровати у успех Изасланства“.
Те речи су са великим олакшањем примљене у Француској. Тиме је формално окончана прва фаза Мондезирове мисије, а за њом је уследила друга – фаза реорганизације, пише др Биљана Стојић, истраживач-сарадник, Историјског института Београд за Недељник.
Реорганизација и враћање српске војске у живот
Реорганизација српске војске завршена је 26. априла 1916. године. Пређашњих 13 пешадијских дивизија формирало је 6 нових дивизија са старим називима. По новој формацији, српска војска се састојала од три армије, а свака армија од по две дивизије. Врховни командант ових јединица био је престолонаследник Александар Карађорђевић, док је начелник Штаба Врховне команде био Петар Бојовић. Првом армијом у чијем саставу су биле Шумадијска и Тимочка дивизија је командовао пуковник Милош Васић. Другом армијом коју су чиниле Шумадијска и Тимочка дивизија командовао је војвода Степа Степановић, док је трећом армијом коју су чиниле Дринска и Дунавска дивизија командовао је генерал Павле Јуришић Штурм.
Под врховном командом налазила се и Коњичка дивизија, као и самосталне јединице ван армијског састава. Српска војска на Солунском фронту се састојала од 147.000 људи, од којих је у борбеним јединицама било 124.000 војника и старешина. На Мондезирову сугестију генерал Жофр и савезници су прихватили план да се опорављене јединице српске војске не шаљу одмах у Солун, већ да се сачека да се српска војска потпуно опорави како би се од ње створила независна армија која би, предвођена својим командантима, наставила борбу раме уз раме са савезницима.
Враћање наше војске на фронт је започело 12 априла 1916. године и трајало је 45 дана. Том приликом, ниједан брод француске армије током пребацивања српске војске није био оштећен од подводних мина или услед лошег времена. Посао генерала Де Мондезира је био окончан, те је одлуком генерала Жофра, он опозван са мисије.
Пријатељство са Србијом и „тајне операције“
Генерал Пијарон де Мондезир, после година служења својој земљи, повукао се из активне службе 1919. године. Ипак, Србе, своје ратне другове, није заборављао, као уосталом, ни они њега. Човек који је био најзаслужнији за опоравак наше војске, задужио је српски род и на друге начине. Наиме, поред тога што је послао 4.000 избегле српске деце на школовање у Француску, учинио је и да 1.000 српских регрута започну школовање студије на Сорбони.
Српски војници су били импресионирани његовим знањем. У операцијама код Једрена користили су његову књигу о фортификацији и опсадном ратовању. Позитивне утиске и корисно ратно искуство које је стекао на Балкану Де Мондезир је преточио у књигу под називом: „Souvenirs et pages de route. France, Algérie, Corse, Madagascar, Uruguay, Balkans (1876–1914)“, коју је објавио много касније, али коју је писао на основу својих дневничких бележака.
Са друге стране, увек је био радо виђен гост у Краљевини Југославији, а његово залагање је било награђено кроз низ почасти и одликовања, попут Ордена Белог орла првог степена и командирског крста Карађорђеве звезде који му је уручен још на Крфу, у априлу 1916. године.
Током своје последње посете Србији, у новембру 1930. године, када је присуствовао церемонији откривања споменика захвалности Француској на Калемегдану, њему је уручен и Орден Југословенске круне.
Дубока старост
Две године после почетка Другог светског рата, 1943, пензионисани и вишеструко одликовани француски генерал де Мондезир, преминуо је у у 86. години живота у граду Сервије у горњој Савоји.
Данас, 78 година од његове смрти, а 104 године од несебичне помоћи и херојског залагања, град Београд и држава Србија, одали су му почаст на начин који му и доликује, улицом са његовим именом и то баш испред улаза у комплекс Калемегдана, где се од 1930. године налази споменик захвалности Француској.
С.Р, Блиц
