Иако то већина људи не зна, цар Душан није једини Немањић који није проглашен светим.
Тог 20. децембра 1355. године изненада је умро Душан Немањић, син краља Стефана Дечанског, цар од 1346. године и највећи српски владар свих времена. Осим што су постављени темељи државности, што је донет закон и поштовано право и правда, за време његове владавине Србија се простирала на огромној територији на којој се данас налази неколико држава. Ипак, црква цара Душана никада није прогласила за свеца. Зашто?!
Иако то већина људи не зна, цар Душан није једини Немањић који није проглашен светим. Пре њега, иста судбина задесила је и краља Радослава (1228–1234) и краља Стефана Уроша И (1243–1276). Ипак, цар Душан је најпознатији, а свакако најзначајнији владар српске средњовековне државе ког је канонизација заобишла, а историчари обично наводе бар четири главна разлога за то.
Душана је целог живота пратила прича о „оцеубиству“
Цар Душан “Силни” како га данас зовемо, био је све оно што је српска властела чекала вековима – способан, храбар и одлучан.
Дао им је прилику да освајају, шире се и доносе ратни плен. Зато и не чуди што је највећи број српског племства, незадовољан попустљивом политиком према Бугарској и Византији, у сукобу Душана и његовог оца, тадашњег краља Стефана Дечанског, стао на страну младог краљевића.
Најраније у јесен 1330. године дошло је до отвореног сукоба сина „младог краља“ Душана и оца краља Стефана Уроша ИИИ Дечанског. Из овог сукоба, Душан је изашао као победник и оца је заточио у тврђави у Звечану.
Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. Иако је званично умро природном смрћу постоје извори који тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се његов отац погуби.
Ако се ово заиста догодило, онда је извесно да то не би могло да прође без знања цркве која у том случају убицу никако не би могла да прогласи за свеца.
„Незгодна“ посета Светој Гори
Реч је о најмање уверљивом разлогу – чињеници да је бежећи од куге, цар Душан на Свету Гору довео своју супругу Јелену. Било је то у зиму 1347/1348 и на тај начин Душан је своје најближе спасао “црне смрти” затворивши их у најбезбеднији могући карантин – острво, али је уједно представљало и скандалозно кршење озбиљних црквених норми по којима женска нога не сме да крочи на Свету Гору.
Ако ћемо искрено и ако је веровати нашим старим записима, то се заправо и није догодило јер су Јелену све време боравка тамо носили у носиљци, али свеједно представља, по мишљењу неких, неопростив преступ због којег Душан није канонизован.
Цар Душан је хтео да прими католичанство?!
Цар Душан био је један од првих владара Европе који су увидели опасност од турске најезде. Покушавао је да на то упозори остале оновремене владаре и окупи заједничку војску која би се супротставила освајачима, али за тако нешто на Истоку није било нарочито слуха. Зато се Душан окренуо Западу и, пре свега – Ватикану.
Водили су се преговори са папом Иноћентијем ВИ, а како би осигирао мир са угарским краљем Лајошем И Великим и добио помоћ у рату против Турака, цар Душан је изгледа био спреман да своју породицу, као и цео народ преведе у католичанство.
На крају, преговори су пропали, и Немањићи и Срби су остали православци, па је све остало само на нивоу приче што свакако није довољан разлог да неко не буде канонизован.
Човек који је пркосио црквеном поретку
Четврти разлог је, по мишљењу највећег броја историчара, заправо оно што је пресудило да Душан Силни не постане и Душан Свети.
За време највећег територијалног освајања, држава цара Душана простирала се на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грчке, Албаније, деловима Хрватске, Босне и Херцеговине и наравно, Србије. Или, укупно преко 250.000 километара квадратних простора на коме су живели Срби, Бугари, Грци… Зато и не чуди жеља овог Немањића да се прогласи за цара.
Прочитајте и:
СТРАШНА РУКА У ВОЈВОДЕ ВУКА! Прочитаје можда и најлепши опис овог горостаса
Проблем? Титулу цара могла је да му да једино независна црква тј. она подигнута на нови патријаршије. Све од времена Светог Саве српска православна црква била је архиепископија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије.
Душан, практичан какав је био, једноставно је заобишао овај проблем и српску цркву прогласио патријаршијом, а српског архиепископа Јоаникија – патријархом који је онда могао да да царску круну.
Цариград је реаговао бацивши 1350. године анатему на српску православну цркву која је на четврт века прекинула односе двеју сестринских верских заједница.
Иронично, али и симболично, измирење се догодило приликом обележавања 25 година од смрти цара Душана 1375. године. Тада је уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, а службу су држали заједно српски свештеници и изасланици васељенског патријарха.
Цркве су се, осим службе, тада удружиле и у још једном питању – осуди цара Душана и његове „гордости“. И српски и васељенски патријарх сложили су се да су управо Душанове претензије довеле до раскола међу сестринским црквама и, једноставно речено – да је он крив за све!
Наравно, српска црква се није одрекла статуса патријаршије и остала је независна, али се иронично, није либила да цара Душана осуди због чињенице да ју је на тај ниво уздигао. И ето једног разлога да највећег српског средњовековног владара не уврсти у “Именик Срба светитеља”.
