Душко Радовић је легенда која ће заувек да живи не само међу Београђанима већ и међу свима нама који смо га слушали или читали. Он је пред крај живота “скинут” са репоертоара Студија Б и потом је потпуно нестао из јавности. Реченица која му је дошла главе преносимо у целости:
“Редакцијски телефони на врху “Београђанке” усијали су се тог јутра, датум скоро нико и не памти, али, кажу, било је то негде између 1982. и 1983. године.
Београђани зову Студио Б. Прошло 7.15, а нема Душка. ПАНИКА! Нека музика свира, али одзвања тишином, сви се упињу али џаба – на таласима који се шире од Теразија према Калемегдану не чује се онај промукли глас да их после оног легендарног “Београде, добро јутро!” пробуди, отрезни, каже оно што сви мисле, али не умеју, или, можда, не смеју да кажу…
Испоставиће се убрзо да се тај глас и то “Београде, добро јутро!” више никада уживо неће чути са таласа велеградског радија. Угасиће га политички моћници.
Иван Стамболић, први човек Градског комитета Савеза комуниста Београда и генерал Никола Љубичић, председник председништва Србије, који су после смрти Јосипа Броза Тита држали полуге моћи, помно прате шта Радовић говори у етар. Прате, и од раног јутра се нервирају.
Прочитајте и:
ИСЕЧАК КОЈИ НАЈБОЉЕ ОПИСУЈЕ АЛБАНСКУ ГОЛГОТУ: Срби су давали Албанцима злато у замену за храну
“Јеси ли чуо шта је онај лудак јутрос рекао!”, грми и свако мало јада се Љубичић тада већ бившем градоначенику Београда Бранку Пешићу после јутарњег можданог тренинга који генијални Душко форсира раном зором са врха “Београђанке”.
Те Душкове опаске и афоризми много су сметале Стамболићу. Једном приликом се, када је са пријатељима мало попио на својој викендици, похвалио: “Онај Радовић опет не пази шта прича, морам сутра да му извучем уши – каже за Експрес Душанов брат Брана Радовић, коме је овај детаљ касније, после Душкове смрти, препричао један од сведока.
Чашу партијске жучи прелила је, каже, ова Душкова реченица, изговорена у етру: “Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других”.
Радовић ће убрзо бити главна тема Централног комитета Савеза комуниста Србије.
Прочитајте и:
Председништво ЦК СКС 1982. у новембру је објавило закључке. “Афоризми у популарној сатиричној емисији “Београде, добро јутро” у последње време све чешће имају обележја политичких порука са израженом моралистичком и демагошком позадином. Садржина тих порука понекад је крајње деструктивна и неприхватљива. Потребно је извршити подробнију анализу идејне усмерености оваквог делања ”
Убрзо следи и гашење емисије. Партија је, међутим, изложена великом притиску јавности. Слушаоци се буне, зову, протестују, траже да се Душко врати. Упоран је, међутим, и Стамболић. “Угасићу и Студио Б, ако треба!”, поручује.
– Душку је после тог разговора било јасно да мора да прихвати одлуку такву каква јесте и он је то учинио пре свега јер је јако волео Студио Б. Није желео да му колеге остану без посла, није хтео да други испаштају због њега. Друго, био је патриота, и уз то јако интелигентан човек. Знао је да нема много паметних, а да су ови били много моћни – присећа се Брана Радовић.
Стамболић се убрзо покајао. Схвата да укидањем Душкове емисије има више штете него користи и крајем 1983. године нуди Радовићу да му врате емисију. Он, у свом стилу одговара: “Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.”
Радовић је већ тада био здравствено начет, а после укидање емисије озбиљно се резболева.
Душко је већ у то време био болешљив, а онда су га стрес и шок због укидања емисије дотукли. Разболео се. Нисмо одмах знали о чему је реч. Добио је упалу продужене кичмене мождине, болест коју изазива јак стрес. Лекар је то објаснио Брани Црнчевићу. Испричао му је да је и Аристотел Оназис умро од исте болести коју је добио када му је син страдао у авионској несрећи. Лекар је рекао Брани: “Кад Оназису који има милионе није било спаса, тешко да ће и Душку”. Полако се гасио на наше очи – каже Брана Радовић.
Душан Радовић умро је 16. августа 1984. године. На сахрани је било 10.000 људи и ко зна колико полиције. На сваком ћошку шушти и пишти радио веза. Цео Београд дошао да испрати легенду.
– Не треба човек да греши душу када су мој брат и Србија у питању. Ипак се Србија одужила Душку. Има га у уџбеницима, деца знају ко је он, школе носе његово име, има своје позориште, неке улице су назване по њему. Ипак, чувам књигу коју је Бранко Ћопић поклонио мом брату и написао му посвету. Ништа није случајно, њих двојица су до краја били повезани. Доживели су сличну судбину – закључује Брана Радовић.
ekspres.net
Извор: Опанак
