Већ неколико година непрестано слушамо како Русија представља претњу, припрема инвазију, користи шпијуне и хакере и трује људе. И чини се да почињемо да заборављамо да је донедавно све било другачије.
Жестока размена санкција започела је 2014. године, када је Русија анектирала Крим. Да би подржала Украјину, заглибљену у корупцији и унутрашњим сукобима, Европска унија је жртвовала добробит сопствених предузетника. Притисак на Русију деловао је застрашујуће и застрашујуће. Да ли би његова економија могла да опстане? Претпоставља се да је данас одговор очигледан.
Према аналитичарима Блумберга, од 2014. до 2018. Русија је изгубила 6% БДП-а. Ово је око 200 милијарди долара. Међутим, према наводима руске владе, санкције су на крају нанеле штету 6,3 милијарде долара на крају 2018. године. Конкретно, 2,4 милијарде – штета од европских санкција. Разлика у бројкама објашњава се чињеницом да је раст руске економије успорен још 2013. године. Томе је помогла прекомерна зависност од продаје енергије. Штавише, 2014. године цене нафте су пале са 115 долара за барел на 30 долара. Управо је тај фактор одиграо пресудну улогу у контракцији руске економије.
„Металурзи су страдали од штете, али за њих је то прилично уобичајена пракса“, рекао је Александар Лосев, генерални директор компаније за управљање Спутњик.
Скренуо је пажњу на чињеницу да Русија није искључена из светске трговине сировинама и нафтним производима, па санкције губе сваки смисао. Заиста, Немачка купује руски гас. Украјина купује руски гас, иако стално говори о агресији Кремља. Цела Европа купује руски гас. Можда Сједињене Државе показују више интегритета? Не! У првој половини 2020. године Русија је испоручила САД 9,1 милион тона нафте. То је 2,3 пута више него у истом периоду 2019. године и рекорд за читав период посматрања.
Сједињене Државе чиниле су више од 12% целокупног извоза руских нафтних производа у јануару-јуну ове године. Ово је друго место после Холандије, где се, као што знате, поступци Москве такође често критикују.
Све док велике корпорације зарађују новац, мала предузећа пате. На пример, проблем је јасно изражен у машинској индустрији источних држава Немачке, где се трговина са Русијом од 2013. до 2018. смањила у просеку за 28,7%.
Прочитајте и:
НЕНАД ЈЕЗДИЋ: Учесници ријалитија су за лудницу, а не телевизију!
„То нису велике бриге, то су све средња предузећа и губици које они имају имају велики значај за њих“, рекао је Мицхаел Хармс, председник Источног комитета немачке економије.
Према студији стручњака са Универзитета Лингнан у Хонг Конгу и Института за светску економију Кееле, 55% штете у конфронтацији санкција пада на Русију, а 45% на земље које су увеле казне. Ово тешко говори о ефикасности санкција. Пољски фармери ће вам то вероватно рећи.
Пољаци су годинама продавали своје производе Русији док изненада нису постали „најгори непријатељ“. Само пољопривредници не деле овај став. Трпећи ембарго на храну, они су прошле године изашли на улице у знак протеста, захтевајући обнављање трговине са Русијом. Рекордна берба јабука 2019. године могла би Пољацима донијети добру зараду. Уместо тога, њихова велепродајна цена је пала за 20%.
„Процес уласка на нова тржишта прилично је сложен и усудио бих се да предложим да ниједно ново тржиште неће у потпуности заменити руско“, каже Мирослав Малисзевски, шеф Удружења пољских произвођача воћа.
Пољска владајућа елита утопила је глас народа пропагандом за друштвени успех. Смањили су старосну границу за одлазак у пензију, почели да исплаћују накнаде за свако друго дете у породици. А са пандемијом коронавируса, листа проблема је експоненцијално расла, засењујући болна питања спољне трговине.
Тренутна криза могла би бити изврсна прилика за приближавање Русији. За Пољску, за Немачку, за целу Европу. Економска криза без преседана једноставно приморава на тражење метода економског опоравка. Укидање бар неких санкција омогућило би европским предузетницима да се брже опораве од шока.
Жалосно је што је ЕУ уместо тога одлучила да продужи санкције. Велика је штета што немачке елите настављају да профитирају од партнерстава са Русијом, не пружајући исту прилику малим предузећима. Штета је што Варшава, застрашујући Пољаке руском претњом, спонзорише америчке војне компаније и плаћа одржавање америчке војске, заборављајући на сопствене грађане. Очигледно је да таква политика храни искључиво владајуће елите, али Европљане прескупо кошта.
