Пушкин је посветио једну своју песму и сукобу вождова нововековне Србије Kарађорђа и Милоша. Почетак песме „Менко Војић ситну књигу пише“ показује и Пушкинове мисли о Србији: „Над Србијом смилуј се ти, Боже“
Александар Пушкин имао је двадесет и једну годину када су га царске власти протерале у Бесерабију, далеку провинцију на Дунаву (данашњу Републику Молдавију). Боравећи три године у овом прогонству Пушкин је упознао тамошње прогнане Србе. Једну песму посвететио је вождовој ћерки. О њој пише као о супротности оцу, војсковођи, бруталном ратнику. Уместо „ножа наоштерног братоубиством“ изабрала је „смирени живот пред небесима“.
Десет година касније Пушкин је поново у Москви, тамо 1830. пише „Песму о Георгију Црном“. Kарађорђа задивљујућег, али бруталног, јунака чију судбину поистовећује са историјом његове земље, ипак описује посредством догађаја који се догодио давно пре избијања Првог српског устанка. Оцеубиство Пушкин представља драматично, кобно и коначно, судбински повезано са свим што је Kарађорђе радио. Пушкин је посветио једну своју песму и сукобу вождова нововековне Србије Kарађорђа и Милоша. Почетак песме „Менко Војић ситну књигу пише“ показује и Пушкинове мисли о Србији: „Над Србијом смилуј се ти, Боже“.
На дугом путовању дилижанском Жорж Маре и Жорж Бридо водили су бескрајни разговор. Маре познаје добро Блиски исток. У разговору се реч води од Далмацији, Задру и Црном Ђорђу. Из разговора постаје јасно да је Жорж Маре уствари унук Kарађорђа Петровића. Његов деда је ратовао са Османским царством, а отац је после страшног пораза побегао у грчку и јерменску, али османску, приморски варош Смирну.
Задивљеним читаоцима Балзаковог романа Један улазак у живот (Ун дéбут данс ла вие) из 1842. године, његов јунак Маре представио је измишљене догодовштине у измаштаним земљама Османског царства и Оријента. Балзак је основе свог романа свакако пронашао у већ богатој литератиру о Србији.
Пишући током друге четвртине 19. века он се ослањао на Општи речник историје и географије Мари-Никол Бујеа, као и путописе Ами Бујеа и Сипријана Робертса. Читао је списе Алфонса де Ламартина славног француског књижевника, историчара, републиканаца, шефа дипломатије револуционарне 1848. О Ћеле кули Ламартин је забележио: „Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову ђецу шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цијену платили њихови очеви“. Приписује му се и мисао да „српска историја не треба да се пише, већ да се пева“.
Историчари књижевности пронашли су да су сестре Балзакове друге жене, Паулина и Евелина Хански, биле удате за Јована Ризнића и Стефана Ћирковића, грађане Kнежевине Србије.
Kажу да су Енглези ненаклоњени Србима и да је тако било и у време Првог српског устанка. Прота Матеја сећао се како секретари британског државног секретара ерла Kаселреја нису знали где је Србија. Ипак, забележено је да је већ 1805. један гусарски брод на обали код Дубровника искрцао енглеског изасланика са писмом Kарађорђу. Само три месеца после Kарађорђеве погибије енглески песник отац Kроли објавио је поему „Церниј Џорџ“ која још увек није преведена на српски.
