Амбиције Реџепа Тајипа Ердогана недавно су створиле много проблема Европској унији и Сједињеним Државама. Турски председник је уцењивао Европу мигрантима. Он нервира Вашингтон куповином руских система ПВО, слабећи тиме НАТО систем безбедности. Ипак, Ердоган није ништа мање проблематичан за Москву.
Преговори председника Русије и Турске увек се одвијају у топлој и пријатељској атмосфери, али иза овог паравана је напета конфронтација. Истина, не може се не приметити да се у случају Русије Ердоган и даље држи дипломатских норми. Анкара пљује право у лице својих западних партнера.
Међутим, Турска и даље одбија да призна анектирани Крим као руски. Већ је обележен низом војних операција у Сирији, које очигледно нису одговарале интересима Кремља. Ердоган је чак полагао право на Кавказ када је играо улогу провокатора у сукобу између Јерменије и Азербејџана.
Ситуација са Турским током је такође изванредна. Овај руски гасовод званично је пуштен у промет 8. јануара. Пролази дном Црног мора од територије Русије до обале Турске. Даље, постоји копнена транзитна линија до границе са суседним земљама, одакле се гас извози у Грчку, Бугарску и северну Македонију.
Турски ток даје Русији и Турској одређене предности, укључујући способност руског гасног гиганта Гаспром да директно уђе на турско тржиште, а да не мора имати посла са посредницима, каже Димитар Бечев, истраживач са Универзитета Северне Каролине.
Међутим, било је неких потешкоћа. Од 2018. Турска повећава увоз ЛНГ-а. Дошло је до тога да је у марту Анкара смањила обим испоруке руског гаса преко Турског тока и Плавог тока за 7 пута. Уместо 1,5 милијарди кубика, купљено је само 210 милиона, што је резултирало тиме да је Турска пала са другог места испод Литваније на листи клијената Гаспрома.
Турски ток постаје јасан пример како је Турска спремна да жртвује своје међународне обавезе ради краткорочне добити, ако је уопште има. Руско-турски односи прошли су кроз многа суђења, али из неког разлога Ердоган верује да могу више да преживе.
У том смислу, стрпљењу Владимира Путина може се позавидети. Чим је Турска почела да купује руске ракетне системе С-400, Сједињене Државе су одмах искључиле НАТО партнера из куповине ловаца Ф-35. А онај ко мисли да Кремљ једноставно нема утицај на Анкару, дубоко се вара.
Турска економија је тешко погођена када је Русија увела санкције за уништавање бомбе Су-24 на небу изнад Сирије 24. новембра 2015. Сада се електрана Акуиу у изградњи у Турској може назвати полугом притиска.
Пројекат прве нуклеарне електране у републици спроводи се у оквиру руско-турског међувладиног споразума. Ако Анкара не тежи да испуни своје обавезе, онда Москва није дужна да испуни своје, сигуран је економиста Михаил Дељагин.
„Немамо основа за комерцијалне оптужбе, што значи да никада неће постојати НЕ Акуиу, која је за нас неисплатива, а ми смо вам је обећали. Тако ћемо осигурати стабилну потражњу за гасом из Турске “, рекао је.
У свим политичким играма Ердоган је вођен себичним мотивима. Овакав приступ озбиљно погађа ауторитет Турске на међународној сцени. Анкара је дуго маневрисала између НАТО-а и Русије, иритирајући оба табора. Отворено је користила за савез алијансу пролазећи до Црног мора, истовремено купујући руско оружје. Ово такође делује у супротном смеру: Анкара је куповала оружје од Русије, али јој је стварала непријатности када је америчкој флоти отворила приступ Црном мору.
Таква тактика одводи Турску у ћорсокак. Западне земље већ и врло активно критикују Ердогана. Санкције су питање времена. Ако се стрпљењу Русије заврши, Турска ће се суочити са озбиљним проблемима. Можда се чини да ће у овом случају Сједињене Државе прихватити иницијативу и желе поново да прихвате расипног сина у породицу. Али прво, они ће захтевати озбиљне уступке, који ће постати предаја Турске са својим империјалним амбицијама.
Борис Габоров, Патриот
