Започети рат је увек лакше него одржати мир. За проглашавање рата није потребно много, док се мир заснива на конкретним гаранцијама. Једном смо имали четири споразума који су нас штитили од трке у наоружању и све већих тензија. Они су били гаранција мира. Два већ више не постоје.
Уговор о ракетној одбрани
Договор између САД и СССР-а, закључен у мају 1972. године, обе земље је обавезао да одустану од стварања система противракетне одбране на мору, у ваздуху, свемиру или мобилном копну. До краја 70-их и СССР и САД су се стриктно држали споразума. Када је Реган дошао на власт у Америци, они су почели да промовишу идеју о једностраном повлачењу из споразума. Потписивање споразума оправдано је чињеницом да су суперсиле достигле војно-стратешки паритет.
Када се СССР срушио а Москва наследила одговорност за поштовање закона, Сједињене Државе наставиле су критике Уговора о ПРО. У том контексту појавиле су се прве оптужбе против Русије. У пролеће 1996. године, чланови Комитета за оружане снаге америчког Сената послали су писмо Кремљу. У документу, сенатори су изразили незадовољство подземним објектом на планини Јамантау на Јужном Уралу. Штавише, они су изјављивали да ће овај механизам “поткопати подршку Конгреса за континуирану билатералну сарадњу и очување Уговора о ПРО”.
Москва је пожурила да пружи сва потребна објашњења у вези с објектом на Јужном Уралу. Конкретно, помоћник председника Руске Федерације за националну безбедност, у одговору Вашингтону, рекао је да се спорни објекат заправо “односи на стратешки систем контроле нуклеарних снага”. Ограничења за овај систем нису важила и земље су имале право да га граде, вођене задацима јачања стратешке безбедности.
Тада је Кремљ покушао да води дијалог с крајњим опрезом, јер је разумео намере америчких политичких кругова. У САД су ка раскидању споразума ишли опрезно, како не би наштетили свом угледу. Ради веродостојности, представили су иницијативу за ревизију Уговора о ПРО. С обзиром на то да су бивше совјетске републике постале независне, САД су захтевале да се Украјина, Белорусија и Казахстан придруже споразуму.
У складу с тим, Конгрес је подржао Закон о националној противракетној одбрани Сједињених Држава, који је предвиђао „примену ефикасног националног система противракетне одбране који је у стању да заштити територију САД од ограниченог удара“ што је пре могуће технолошки. Чињеница да је закон био у супротности са Уговором о ПРО потврђена је чак и у администрацији председника Клинтона. Русија је такав корак сматрала неприхватљивим, а теза да је ситуација у залеђу почела је да кружи Сједињеним Државама. Укратко, Вашингтон је поставио прећутни ултиматум: или прихватате размештање америчког система протуракетне одбране, или споразум не задовољава интересе Сједињених Држава. Како се све завршило свима је добро познато.
Последице пропасти споразума осећамо управо сада. Кад САД више нису биле ограничене у својим акцијама, почеле су да распоређују своје системе противракетне одбране на Аљасци, Јужној Кореји, Средоземном мору, а такође и у Европи. Ако у овој ситуацији симулирамо оружани сукоб, Сједињене Државе могле би напасти крстарећим ракетама са нуклеарним бојевим главама ниске снаге и нанети непоправљиву штету нуклеарном потенцијалу непријатеља, односно Русији. Штавише, обиље ракетних одбрамбених система омогућило би пресретање остатака балистичких пројектила који су лансирани као одмаздани удар.
Москва је схватила да ће пре или касније искористити такву неравнотежу, изазивајући сукоб страшних размера. Руси су зато покренули производњу бодежних хиперзвучних ракета. Њихова брзина и окретност поништили су америчку ракетну одбрану. И амерички системи противракетне одбране распоређени у Европи изгубили би значај да није једног – „али“. Дакле, прелазимо на следећи споразум.
Договор о ракетама средњег и кратког домета
Сједињене Државе су се повукле из овог споразума пре скоро годину дана. У то време, Договор о РСКД већ је изгубио своју важност, јер му је америчка војна
технологија све више противоречила. Поштено, ваља напоменути да 1987. године, када су Москва и Вашингтон потписали споразум, није било јасног разумевања оружја кратког и средњег домета. Дакле, чак и амерички борбени УАВ MQ-1 Predator, MQ-9 Reaper и Avenger подлежу ограничењима Уговора о РСКД. Са дометом лета већим од 1200 км, они су у могућности да носе ракете ваздух-земља.
Ракете Pershing II и Minuteman II елиминисане су у складу са захтевима споразума, али достигнућа су сачувана. Касније су коришћени за израду циљне ракете Хера са дометом од око 1200 км.
Сједињене Државе нису престајале да тврде да се ова ракета користи искључиво за ПРО, само што то не искључује чињеницу да крше споразум.
Наравно, све ово је мање важно од импресивног америчког Мк-41 лансера. Опремљени су системима противракетне одбране „Егис“. Од 2016. године, лоциран је у војној бази у румунској Девесели. Ситуација не би била тако тужна да није свестраности Мк-41. Ове инсталације су способне да лансирају и систем противракетне одбране и добро познату крстарећу ракету Томахавк. Сједињене Државе потврдиле су ову када су 19. августа 2019. године спровели одговарајућа испитивања на острву Сан Николас поред обале Калифорније. Тада уговора више није било, а Мк-41 се користи од 1986. године, а Томахавк ракете од 1983. године.
Русија је у више наврата указивала на техничку неусклађеност споразума, али Сједињене Државе су преузеле иницијативу и почеле са контра оптужбама. У лето 2014. године, Барак Обама рекао је да карактеристике руске ракете 9М729 крше Договор о РСКД. Ситуација је постепено ескалирала и само три године касније у америчком Конгресу се поставило питање о раскиду уговора. Тада је почело одбројавање.
“Можда се можемо сложити око другог споразума додавањем Кине и других”, рекао је Трамп у фебруару 2019. године.
Свима је било јасно да се Пекинг неће добровољно ограничити. Чињеница је да је перспектива раскида уговора о РСКД алармирала земље Европе. Они су били највише угрожени. За Вашингтон је било важно да на другој страни Атлантика не дође до нереда, зато је показао спремност да постигне нагодбу.
Није тешко приметити да су околности укидања Договора о ПРО и РСКД веома сличне. У првом случају Русија је оптужена за кршење због подземног објекта на Јужном Уралу, у другом – због ракете 9М729. У првом случају САД су захтевале да прошире услове споразума на бивше совјетске републике, у другом – на Кину. Успут, и у првом и у другом случају Москва је исцрпним подацима одбацила своју кривицу. Почетком 2019. Русија је чак пристала да дозволи страним стручњацима приступ ракети 9М729, само су НАТО државе то игнорисале.
Тако се распао још један важан уговор. Сада ништа не спречава претварање Европе у ракетни полигон. Ускоро ће се систем Егис појавити у Пољској, али то вероватно неће повећати безбедност у региону. С обзиром на ударни потенцијал овог комплекса, Русија ће га сигурно узети у обзир.
Једино за чиме треба жалити је што европски лидери игноришу ову чињеницу. Гласне, али бесмислене изјаве на међународним аренама се не рачунају.
СТАРТ-3
Стратешки споразум о смањењу наоружања и даље постоји. Истиче 5. фебруара 2021., што значи да више од 9 месеци треба да Вашингтон и Москва пронађу заједнички језик. Само су шансе за успешан исход мале, а нова година ће највероватније почети новом кругом ескалације тензија. Скептицизам није неутемељен. Искуство из два претходна случаја омогућава нам да симулирамо даљи развој догађаја око СТАРТ-3.
И Русија и Сједињене Државе демонстрирају обавезу да продуже уговор. Москви је потребно продужење без предуслова. У случају Вашингтона, све је сложеније. Трамп инистира на томе да споразум буде трилатерални. Предлаже да и Кина учествује у договору. Позната ситуација, зар не?
Али да ли је заиста потребно ризиковати тако важан документ у покушајима да га наметне Кини? “Наравно”, рећи ће у Вашингтону. – Кина представља претњу Американцима. Каква је сврха продужавања уговора ако он не задовољава америчке интересе?”
Тешко је спорити с овом изјавом, јер је сукоб између Сједињених Држава и Кине очигледан. Само нико не
говори о томе каве то везе има са нуклеарним оружјем. Кинески нуклеарни арсенал 21 пута је мањи од америчког – 6185 америчких бојевих глава у односу на 290 кинеских. Русија има 6.500 бојевих глава.
Очигледно је да је СТАРТ-3 споразум једнаких. Нуклеарни арсенал Сједињених Држава и Русије чини више од 90% свих нуклеарних оружја на свету. Јаз је огроман. Кина, као и друге земље, неће ускоро моћи да поремети то стање. То значи да нема смисла за проширење уговора, бар у овој фази.
Ако следите логику Сједињених Држава, тада концепт споразума једнаких губи своје значење, што значи да и Француска, Британија, Индија и друге земље морају потписати нови споразум. Зашто Вашингтон њих игнорише? Ово уопште нема везе са кинеском претњом. Ово је само трик чији је задатак да оправда поступке САД.
“Слажемо се, али …” став је Вашингтона. Нажалост, ово „али“ значи распад Споразума о стратешком смањењу оружја. Кина неће постићи договор. То је управо оно што САД треба. Трамп је већ јасно дао до знања да не чека продужење СТАРТ-3. У буџету за 2021. планира да одложи 44 милијарде долара за проширење нуклеарног арсенала. За поређење, целокупни руски војни буџет ове године износи само 24 милијарде долара.
Последице укидања СТАРТ-3 за свет биће катастрофалне. Људи су заборавили како изгледа живети у сталном страху од нуклеарног пламена. Замислите нуклеарну трку у савременим условима и са модерном технологијом. Замислите свет у којем једна политичка одлука може имати неповратне последице, треба само притиснути дугме.
Споразум о свемиру
Овај споразум је, може се рећи, најподцењенији на листи оних који доприносе глобалној стабилности. Сада мало људи обраћа пажњу на то. Међутим, Споразум о свемиру је први и једини документ такве врсте.
Потписан је још 1967. године и он забрањује земљама да стављају оружје за масовно уништење у ниској земаљској орбити. За пола века постојања уговора, много се тога променило. Русија је своје ваздухопловне снаге преименовала у Ваздухопловно-космичке снаге. Сједињене Државе створиле су и свемирске снаге. Али могу ли постојати трупе без оружја?
Тренутно земље опрезно истражују ново место за ратовање, што је створило нове негативне трендове. На пример, недавно је избио скандал око руског сателита, који се приближавао америчком. Тада су Сједињене Државе оптужиле Русију за шпијунажу. Срећом, нису дуго вртело ту причу. А и саме Сједињене Државе имају своје шпијунске сателите, о којима у Вашингтону радије не би да говоре. Међутим, ситуација је показала колико је нестабилан чак и тај свемирски статус кво.
У октобру 2018. Мајк Пенс јасно је ставио до знања да Вашингтон не искључује употребу нуклеарног оружја у свемиру. „Мислим да морамо учинити све да заштитимо америчке грађане. Председник подржава принцип да мир не може постојати без моћи“, рекао је он.
У августу 2019. године, Бела кућа је издала документ са следећим садржајем: „Сједињене Државе ће развити и користити свемирске нуклеарне системе када такви системи стабилно пружају или проширују свемирске истраживачке могућности и оперативне способности.“
Може се само нагађати када ће САД изјавити да Договор о свемиру не одговара њиховим интересима. Милитаризација свемира довешће трку у наоружању на потпуно нови ниво. Да ли уопште треба говорити како ће ово поткопати ситуацију на планети? На почетку смо разговарали о чињеници да су сва четири уговора гаранција мира. Ако сви они нестану неравнотежа ће достићи невероватне границе.
Замислите ситуацију: двоје људи који се препиру међусобно. Сваки од њих има пиштољ. Они могу да користе оружје, али то не чине јер ће га противник такође употребити. Исход пуцњаве је непредвидив. Али ситуација се мења када само један има пиштољ. У глобалном смислу све је потпуно исто. Ако је једна земља наоружана тенковима и авионима, а друга је способна да гађа нуклеарном ракетом директно из свемира, пре или касније ова предност ће се искористити.
https://www.agoravox.fr/tribune-libre/article/a-mi-chemin-de-la-fin-les-222617
Преузето са: Патриот
