Стручњаци Музеја Херцеговине у селу Гомиљани, удаљеном неколико километра од Требиња, вредно раде на археолошким истраживањима Цркве цара Константина и царице Јелене, гробовима унутар и око цркве, где су већ пронађени изузетно вредни остаци крстионице из четвртог или пет петог века, грнчарије и керамике, углавном из средњег века, као и новчићи с ликом цара Константина и бронзана игла прибадача.
Свега тога не би било да у кршевито и некада велико село Гомиљане није случајно залутао један руски свештеник и инцирао обнову ове светиње. Због тога су морала да уследе археолошка истраживања, која предохе обнови!
С обзиром на то да је Црква цара Константина и царице Јелене заштићени национални споменик, требињски археолози из Музеја Херцеговине постигли су огроман успех открићем вредних историјских доказа.
Од посебног значаја је проналажење доказа да је та светиња изграђена много пре него што се до сада веровало. То доказује откриће темеља и зидова крстионице, који потичу из четвртог или петог века.
– Сама архитектура говорила нам је у прилог томе да црква није из 15. века, него старија, али ми засада, док се не заврше археолошка истраживања, не можемо рећи из ког је периода. Међутим, она по својој архитектури одговара средњовековним црквама. Оно што је још важније, црква је укопана у слој из 4. и 5. века, односно археолошки слој који је настао рушењем неког старијег објекта, с обзиром на то да је присутна кровна римска опека, као и римска керамика – рекла је Ивана Грујић, директор Музеја Херцеговине, коју смо затекли на у Гомиљу док откопавала један средњевековни гроб.
На подручју старе Херцеговине у наведеном периоду градиле су се једнобродне цркве православне и католичке провенијенције, за чију градњу се били ангажовани дубровачки мајстори. Цркве су доста сличних димензија а разлика међу њима се јавља у начину преноса сила бочног потиска.
Она истиче да је у том доњем слоју, у унутрашњости цркве, пронађен и новац цара Константина II, бронзани фолис, на чијем аверсу је представљен лик цара Константина Великог, са велом на глави, а на реверсу цар Константин, у стојећем ставу, обучен у тогу, представљен као божанство.
– Овакав новац, у част цара Константина, ковао се након његове смрти и представља обоженог цара, а овај примерак, по досадашњим запажањима, искован је у ковници у Александрији 347-348. године, односно 10 година након смрти цара Константина Великог – додала је Грујићева.
У самом Поповом пољу, на релативно малом простору, налазе се три стара манастира и 36 старих цркава, као и већи број још старијих црквишта.
Историјских података о Костадиновици (Цркви св. Конастантина и Јелене) има изузетно мало, али се убраја међу најстарије цркве требињског краја.
У селу Гомиљани, некада великом херцеговачком селу, данас живи само осамдесетак људи. У њему постоје укупно три цркве које су проглашене за национални споменике, као и праисторијске гомиле на којима се налази средњовековна некропола с више од 50 стећака. Цео тај комплекс налази се на листи за очување споменика. Веома је важно да је Црква Светог Ђорђа на листи од 2003. године, док су Врачевица и Константиновица од 2008. на листи националних споменика. Овде је, у ствари, један континуитет у насељавању, од саме праисторије до данас – нагласила је Јелена Пујић, кустос археолог Музеја Херцеговине.
У широј околини Гомиља , седамдесетих година XIX века било сачувано је дванаест гробних гомила (некрополе, тумули), данас само шест. Та група споменика – Шест праисторијских гробних гомила (тумулуса) проглашена је за национални споменик културе. Многе од њих су прекопане и уништене, а остаци камена кориштени су за у различите сврхе. Гомиле на подручју села Гомиљани су само евидентиране, али не и археолошки истражене те се стога не може извршити њихова тачна датација настанка. На основи до сада вршених археолошких истраживања, може се закључити да гомиле у Гомиљанима садрже исте или сличне прилоге као и остале у Херцеговини.
Високе су од 3 – 6,5 метара, проемера 21 – 40 метара и површине 345 – 1252 метара квадратних.
Гробне гомиле припадају највероватније времену Илира.
На надморској висини од 313 м, смјештена је Православна црква Врачевица (Црква св. Врача). Иза цркве у источном дијелу ограђеног простора налази се праповијесна гробна гомила (тумулус), са димензијама висине око 5 м, пречника 31,64 м, обима 99,45 м и површине 788,15 м. Осим гробне гомиле испред цркве налази се један стећак. Православна црква Врачевица (Црква св. Врача) са праповијесном гомилом (тумулусом) у Гомиљанима, проглашена је националним спомеником културе.
У Гомиљанима се налази и трећи национални споменик – Подручје и остаци историјског споменика – Црква св. Георгија (Ђурђевица). Потиче из XV вијека.
Стручњаке из Музеја Херцеговине затекли смо како раде, у подне, по жарком херцеговачком сунцу. Посао започињу у пет сати ујутро а завршавју кад падне мрак.
Ту на простору Гомиљана на надморској висини од 273 м, географској ширини 42º 41′ 44.2″ и географској дужини 18º 17′ 4″, пронашли су и некрополу са стећима. Народ овај локалитет зове Костадиновица, по цркви посвећеној св. Константину и Јелени. Ту је око 50 стећака, с тим што су и параг светиње и часна трпеза направљени од стећака.
Православна црква Костадиновица (Црква св. Константина и Јелене) налази се унутар некрополе са стећцима и оријентирана је у правцу запад – исток. Наведено добро је у власништву Српско православног манастира Успења Богородице у Дужима. То је једнобродна црква са полукружном апсидом и сводом. Овај тип грађевине са свим својим варијантама, се у приморским крајевима јавља почетком XIII и крајем XIВ вијека.
Директорка Ивана Грујућ каже да ће по завршетку археолошких радова и конзервирања истих, бити могућа обнова ове светиње. Народ се већ организовао.
Без људи добре воље сами неће успети да обнове храм, каже Предраг Милошевић, председник Одбора за обнову ове цркве. Он нам даље појашњаљава на који начин су почела археолошка истраживања у селу Гомаљани:
– Ми, мештани, смо организовали и започели обнову цркве, и то на иницијативу руског свештеника који је, сасвим случајно, боравио у Требињу, а још случајније залутао у Гомиљане, где је чуо причу о Цркви цара Константина и царице Јелене. Руски свештеник, који је све покренуо, зове се Константин, а његова супруга Јелена. Када смо испричали оцу Константину да једна црква у нашем селу носи име цара Константина и Јелене, он се живо заинтересовао, пошто се и његова супруга зове Јелена. Он нам је предложио да започнемо обнову цркве и обећао да ће помоћи у прикупљању средстава!
Пише: Предараг Савић, адвокат и писац
