Управо је свети Никодим крунисао важног српског краља.
Архиепископа Саву ИИИ 1317. године на престолу Српске православне цркве наследио је Никодим, игуман Хиландара, за кога кажу да је био „даровити књижевник и учени богослов“.
Водио је велику борбу против богумилске јереси и утврђивао је веру православну.
Пре избора за поглавара Цркве, као игуман веома се заузимао за измирење браће краљева Милутина и Драгутина. А као архиепископ предводио је изасланство Хиландара које је дошло у Србију да од краља Милутина измоли дозволу да се његов син Стефан Дечански врати из прогонства.
Кад је Милутин умро, управо је Никодим Стефана Дечанског 1322. крунисао за краља.
Животописци бележе да је овај архиепископ српски био немилосрдан према „кривоверницима“, а посебно се наглашава његова борба против Римске цркве.
Никодим је с грчког језика преписао на српски Типик Светог Саве Освећеног, светитеља из петог и шестог века, и унео датуме смрти српских краљева и архиепископа. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања.
Свој превод завршио је речима: Молимо оне који дођу после мене да доврше оно што је због мог краткотрајног живота остало недовршено.
Ктитор је Цркве Светог Димитрија у Пећи и храма посвећеног Светом Сави у Лизицама код Пећи. Обновио је Жичу, а посебно се бринуо о келији Светог Саве у Кареји.
Проклео је сваког ко је из ризнице изнео, изгубио или сакрио Типик Светог Саве.
Остало је забележено да је на челу Српске православне цркве био „само осам година свог маловременог живота“, што значи да је умро млад. Упокојио се 1324. године и сахрањен је у Цркви Светог Димитрија у Пећи. Његов лик представљен је на фрескама у манастиру Морача, Цркви Светог Николе код Мораче и у манастиру Ораховица.
